Kada je Engleska sredinom 19. veka povela dva Opijumska rata protiv Kine, ogromne količine novca završile su u rukama tadašnje aristokratije. Uz pomoć British East India kompanije, osmišljen je koncept po kojem bi se opijum uzgajan u Indiji izvozio u Kinu i potom prodavao u njenoj mnogoljudnoj carevini. Time se želeo poništiti pozitivan saldo koji je Kina imala u trgovini sa Evropom, zaraditi ogromna količina novca i pridobiti nove teritorije. Posledice po kineski narod su bile katastrofalne i Kina, kao trgovinski rival Britanskog kraljevstva, bila je skoro potpuno uništena. Njena populacija beše doslovno prepolovljena. Kada se kriminal i terorizam uzdignu na nivo državne politike, finansijsko stanje najviših slojeva se umnogostručuje. Današnja politika Amerike i Engleske prema Kini nas podseća na misao francuskog pisca Jean-Baptiste Alphonse Karr-a: “Što se stvari više menjaju, one zapravo ostaju iste” (”Plus ça change, plus c’est la même chose”).

U četrdesetim i pedesetim godinama dvadesetog veka, posle sloma Engleske imperije i usled posledica nedavno završenog Drugog svetskog rata, visoki bogati slojevi kraljevine su izgubili mnogo kapitala. Takođe, poratna centralizovana kenzijanska ekonomija im nije bila u interesu. Shodno tome, napravljen je diskretni usmeni dogovor između vodećih engleskih bankara i centralne banke Engleske (THE BANK OF ENGLAND). Odlučeno je da transakcije među kompanijama koje nisu registrovane u Britaniji i koje se budu izvodile van teritorije Engleske, a u dolarskoj valuti, budu oslobođene kontrole same centralne banke. Gotovo istovremeno je na teritoriji Engleske stvoren novo tržište valuta zvano Euromarket gde je svaka banka mogla da otvori svoj račun i vrši transakcije u dolarima. Tako su sve veće banke u Engleskoj imale dva odvojena obračuna; jedan za transakcije u funtama a drugi za one u dolarima. Banke su takođe bile u obavezi da vode dvostruke računovodstvene knjige. Takođe, Centralna banka Engleske je bila obelodanila da Euromarket računi formalno nisu otvoreni na teritoriji Engleske i da ona ne želi da vrši njihovu kontrolu i regulaciju. Drugim rečima, engleski bankari su napravili “zakonski okvir” u kojem se određena vrsta transakcija offshore kompanija obavljaju u samoj Engleskoj ali se centralna banka Engleske i britansko sudstvo pretvaraju da se one tobože ne vrše. Ako bi karakterna osobina licemerja mogla da se primeni na oblast ekonomije, ovo bi bio pravi primer.

Širenje prestupničke ekonomije Engleske nastavljeno je šezdesetih, korišćenjem preostalih geografskih patrljaka Britanske imperije

Ostrva puna malarije, poput Kajmanskih i Bermuda, postaju “poreski rajevi” (tzv. TAX HAVENS) gde se novac stečen švercom opijata, prodajom oružja i privrednim kriminalom slivao i sliva iz svih delova planete. Primer pridružene američke mega-banke BCCI i njen potonji bankrot, slučaj je dubokog uplitanja CIA-e u poslovanje Londonskog Sitija. Drugim rečima, oni koji su pošteno poslovali, osuđeni su na plaćanje visokih taksi u svojim zemljama a krimogene strukture su, uz manju servisnu naknadu, bile pošteđene novčanog doprinosa svojim državama.

Godine 1980. kombinovani kapital svih engleskih Euromarket bankarskih korporacija je iznosio 500 milijardi dolara. Danas se nezvanično procenjuje na preko 100 triliona dolara, mada je do tačnijeg iznosa jednostavno nemoguće doći. U zavisnosti od aršina koji se koriste, Britanski poslovni sektor kontroliše 25-40 procenata svetskog finansijskog tržišta. To je čini najvećom globalnom silom u oblasti pružanja finansijskih usluga, većom čak i od SAD. Na koji način i koliko će ih Briks poslovno oštetiti, znaće se najkasnije do 2030.

Videvši da se radi o veoma isplativom načinu ulaganja, mnoge američke banke su šezdesetih počele da se povezuju sa goreopisanim finansijskim aglomeratom poznatim kao London Siti (CITY OF LONDON)

Potom su Amerikanci prekopirali ovaj model i stvorili svoj lanac poreskih rajeva ili offshore-va, pretvarajući devet svojih država u teritorije oslobođene plaćanja korporativnih taksi. Zatim se infekcija poreskih rajeva prenela i na tlo kontinenta, tako da su države poput Monaka, Kipra i Luksemburga postale finansijska utočišta. Od, na početku, pretežno kriminalom zarađenog novca, offshore-vi su takođe postajali poslovni izbor legitimnih kompanija i imućnih pojedinaca.

London Siti uživa punu autonomiju u odnosu na britanski pravni i politički sistem

Iako imaju svog stalnog, nikada na izborima biranog predstavnika u Donjem domu parlamenta, oni nisu u obavezi da sprovode odluke Britanske vlade.
Takođe, imaju svoju policiju i zasebnog gradonačelnika a poznato je da nikada ni jedan bankar iz Sitija nije završio u zatvoru.
Radi se zapravo o parčetu Londona nešto manjem od tri kvadratna kilometra, prepunom klasičnih zgrada i modernih nebodera, komercijalnog prostora i doteranih advokata i bankara. Na ovoj teritoriji se nalazi i čuvena katedrala Sv. Pavla, Londonska berza i poznati “Most crnih kaluđera” (BLACKFRIAR”S BRIDGE) gde mafija konopcem veša svoje neposlušne, osobe poput italijanskog bankara Roberta Kalvija.

 

 

U situacijama kada se neka država ili korporacija požale Britancima da ih je neki offshore trast ili kompanija nezakonito oštetila u poslovanju, u najvećem broju slučajeva dobiju odgovor da Ujedinjeno kraljevstvo nema jurisdikciju nad tim poreskim rajem.

Međutim, realnost je drugačija: Britanija postavlja svoj upravni aparat u svakoj offshore zoni, kontrolišući njene političare, ekonomiju i regulative.
Prividne političke slobode i autonomiju koje imaju Panama, Džerzi ostrva ili Malta su samo formalne. Istina je da Britanija zapravo najčešće bira da se ne meša u sporove, time stajući na stranu svog poreskog raja.

Ukoliko ljudi iz Sitija ipak odluče da se umešaju u neki spor, razgovori se vode strogo iza zatvorenih vrata, u neformalnoj atmosferi i bez pisanih tragova

Uzajamni “poverenje” je glavno ime “poslovne igre” a govorni jezik je prepun ironije, esnafskih kodova i namerno nedorečenog. Na ovaj način se poslovne strane dodatno osiguravaju od mogućih problema sa sudstvom i policijom.

Ova praksa ima i neskrivenu podršku najviših političkih slojeva. Baron Dejvid Kameron (PREMIJER UK, 2023-2024), jedan od najslabijih premijera u engleskoj istoriji, javno je izjavio da u kraljevstvu “nema mesta za protok prljavog novca”, aludirajući na postojanje poreskih rajeva. Međutim, kada je započela zvanična finansijska istraga pokrenuta inicijativom Kajmanskih ostrva da izađu iz offshore sistema, lord Kameron je potom izjavio “da je bilo kakvo mešanje u finansijski rad kajmanskog poreskog raja n e p r a v e d n o”.

Valja znati i da je gospodin Ian Kameron, otac premijera Kamerona, veteran i ekspert u poslovanju offshore industrije

Vaš (hipotetički) offshore trast vam može omogućiti da sakrijete svoj identitet od vlasti drugih država. Trast ili svoju shell kompaniju možete da upotpunite vašim jahtama, trkaćim konjima ili umetničkim slikama za koje ne želite da plaćate propratne dažbine. Mnogi aerodromi u zapadnoj hemisferi imaju moderne klimatizovane katakombe u kojima imućni, uz određenu naknadu, mogu držati svoja bogatstva a da pri tome ne moraju da plate takse matičnoj državi u kojoj se aerodrom nalazi. Specijalista iz offshore-a, obrazovani stručnjak koji veruju da je njegova životna misija da pomaže onima koji finansijski oštećuju svoju državu, takođe može da vam pomogne da uložite svoj “oprani“ novac u određeno svetsko tržište.
Međutim, sve navedene povlastice za bogate imaju svoju mračnu i razarajuću stranu; od kako je počeo da raste obim i značaj offshore trastova i kompanija (tzv. “shell companies“), srednji i niži slojevi u desetinama država sveta su počeli da osiromašuju.

Uništavanja zdravstvenih sistema, razaranje nužnih socijalnih programa, penzijskih fondova i ogroman porast “klase beskućnika” su posledica širenja poreskih rajeva

U samoj Britaniji, procenjuje se da 16 miliona ljudi živi u siromaštvu a vizita lekaru se zakazuje mesecima unapred. Često se obavlja samo preko internet poziva i bez tradicionalnog kontaktnog pregleda. Fondovi nužni za normalno funkcionisanje infrastrukture se drastično smanjuju a zaduženost mnogih država je postala astronomska i iznosi preko 100 procenata državnog BDP-a.

Poreski rajevi su uzrastali zajedno sa širenjem neo-liberalne politike i ekonomije, sistema u kojem većina građanstva progresivno radi više vremena za manje novca i beneficija.
Paradoks je da se neo-liberalizam kao forma ekstremnog lihvarskog kapitalizma zapravo približava društvenom modelu komunističkih država, gde ideologizovana tehno-menadžerska struktura (u komunizmu “birokratski sloj”) dominira prevashodno osiromašenom populacijom

Deindustrijalizacija Engleske je direktna posledica neo-liberalizma i uspona poreskih rajeva. Novac se više ne ulaže u proizvodnju dobara već se stimuliše rast različitih finansijskih usluga, to jest bankarskih transakcija, građevinskih špekulacija, stvaranje investicionih fondova, trgovine valutama…Roba koja je nekada bila simbol engleske kulture, poput njenih automobila ili vunene garderobe je danas samo vinjeta u sećanju onih starijih.
Zemlje drugog i trećeg sveta dobile su zadatak da neguju fabrikovanje materjalnih dobara dok je bogati zapad mahom sačuvao proizvodnju unutar nekoliko najosnovnijih sektora kao što su prehrambena, vojna industrija i kontrola energenata.
Ovako zamišljena ekonomska globalna šema imala je zadatak da astronomski obogati zapadne elite a da “proizvođače” održava na nisko isplativoj ekonomiji, to jest u stanju neo-kolonijalizma

Međutim, princip Hegelove “LUKAVOSTI RAZUMA” poslednjih godina sve više baca zapad na kolena. Proizvođačke zemlje poput Kine, Rusije, Indije i mnogih drugih doživljavaju dugoročan ekonomski i tehnološki progres dok se u zapadnoj hemisferi, na primer u Engleskoj, Nemačkoj ili Kanadi životni standard i političke slobode ubrzano smanjuju.

Demon komunizma menja svoje odaje

Ono što čini offshore industriju rasprostranjenom je kolektivno ubeđenje viših slojeva o njenom poverenju i nepovredivosti. Kao i u švajcarske banke, ali pre 1997., gotovo niko nije sumnjao u bankarsku diskreciju ove harmonične države.

Kada je jevrejsko-kanadski industrijalac Bronfman (vlasnik velike Seagram’s korporacije) tražio uvid i konfiskaciju imovine Jevreja postradalih u Drugom svetskom ratu, uništio je tajnost starog bankarskog kodeksa Švajcarske i samim tim pomogao procvatu offshore industrije.

Najednom su poreski rajevi delovali primamljivije od oslabljenih švajcarskih banaka. Ipak, kada bi investitori iz poreskih rajeva pažljivije razmislili o nekim neumitnim zakonitostima, mogli bi doći do zaključka da će jednoga dana i offshore industrija postati ranjiva i nepouzdana. Jer, pukotine već postoje a i mnogi poznati svetski ekonomisti predviđaju skori sunovrat dolarske valute…
<

Slučaj “Panamskih dokumenata” iz 2016., prvi je rani simptom nepouzdanosti offshore industrije. Mossack Fonseca, advokatska firma iz Paname koja je kontrolisala panamski poreski raj, imala je dvostruki “odliv” svojih tajnih dokumenata koje je neko prekopirao sa internih kompjutera i pustio ih u javnost. Prve novine u svetu koje su objavile ovu vest je bio list Suddeutishe Zeitung iz Minhena.
Među kompromitovanima je veliki broj vrlo bogatih ljudi poput princa bin Zaeda iz Emirata, holivudska zvezde Džeki Čena i fudbalera Lionel Mesija. Premijer Islanda Sigmundur Gunalugson je zbog utaje državnih menica morao podneti neopozivu ostavku. Ova afera, koja je bacila u apsolutnu paniku hiljade utajivača poreza je uznemirujući vesnik problema koji će uslediti u budućnosti.

Drugi slučaj nepouzdanosti offshore industrije je bila hajka na ruske oligarhe koji žive u Engleskoj, ali i drugde po svetu

Godine 2018., Amerikanci su obznanili CAATSA državni zakon (Countering Americas Adversaries Through Sanctions Act). Preko 80 ruskih oligarha, od kojih mnogi žive u Engleskoj, su pali pod udar nove anti-ruske politike i izgubili mnogo svoje imovine. Ovaj akt je donesen u suštinskoj nameri da se opljačkaju ruski magnati. Nemajući ni najmanju želju da branimo mutne ruske oligarhe, CAATSA zaista predstavlja otimačinu imovine samih “sovjetskih otimača”, mahom komsopolaca iz devedesetih.

Pod izgovorom da se radi o “stajanju na put” krimogenim poslovnim ljudima koji dan pre donošenja CAATSA nisu imali status prestupnika već uglednih apatrida, američke i engleske elite su u saglasju zapravo oteli novac ruskog finansijskog društvenog sloja i stavile ga sebi u džep

Znajući da je rat u Ukrajni već 2014. počeo da tinja, anglo-jevrejske elite zapada su planski preotele novac Rusa.
Poznato je da je podosta imovine bilo smešteno u britanske poreske rajeve i zna se da je njihova tajnost u ovom slučaju bila narušena. Na udaru su bili i čuveni vlasnik FK Čelsi Roman Abramović, Aleksej Miler, Ališer Usmanov…Ironija je da ove “moralističke” sankcije dolaze iz države u kojoj se jednostavno ne može postati senator ili kongresmen ako prethodno niste podmićeni AIPAK “prilozima za izbornu kampanju”.

Zanimljivo je da do sada nije  objavljena ni jedna sveobuhvatna  naučna studija ekonomskog modela i prakse Londonskog Sitija

 

 

Ono što je pisano, svodi se uglavnom na populističke knjige, brojne članke i naučne eseje, pojedina svedočenja i levičarski haotični aktivizam. Obrada i sistematizacija mnoštva verifikovanih detalja i pristup centrima neobrađenih podataka poreskih rajeva i samog Sitija su nedostupni naučnoj zajednici.

Ljudi koji su poverili svoje imetke nekoj offshore strukturi ne shvataju da potezom tastature mogu ostati bez dobara koji su godinama, pa čak i generacijama, sa naporom sticali

Presedani su već stvoreni a gramzivost Sitija i političe okolnosti zapada ne mogu biti kontrolisane od strane većine klijenata. Sa druge strane, demontaža ovog sistema bi mogla rešiti mnoge globalne ekonomske probleme i ponovo ojačati glavni zalog stabilnih društava-srednji stalež.

Simptom/Borba za istinu, Aleksandar Teodorović