Bilo je u Srbiji ljudi je čiji značaj daleko prevazilazi državne i nacionalne okvire Srbije, ali niko se ne može meriti sa istorijskim dometima Svetog Save, ni po plodovima na polju duhovnosti, ni po rezultatima na nivou državnosti ili prosvete. Nema ličnosti naše prošlosti koja se nalazi dublje u srcima Srba.

Od polovine 19. veka Savindan se slavi kao školska slava. Sveti Sava je slavljen i kao zaštitnik zanata.

Rođen je 1169. godine kao najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje. Svetovno ime bilo mu je Rastko.

Kada se zamonašio na Svetoj gori uzeo je ime Sava. Njegovim ustoličenjem za arhiepiskopa 1219. godine utemeljena je i autokefalna Srpska pravoslavna crkva.

“Himna Svetom Savi”
Svečana pesma ispevana tokom 18. veka u slavu Svetom Savi, najstarija je himna u Srba.

Napisana je na crkvenoslovenskom jeziku i imala je četiri strofe. Javno je izvedena 1839. godine u Segedinu, a posle toga je često izvođena u Srbiji.

Himna Svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi

Srpske crkve i škole svetiteljskoj glavi.

Tamo venci tamo slava gde naš srpski pastir Sava.

Pojte mu Srbi, pesmu i utrojte!

Blagodarna Srbijo, puna si ljubavi

Prema svome pastiru svetitelju Savi.

Celo Srpstvo slavi slavu svoga oca Svetog Savu.

Pojte mu Srbi, pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov sveti otac Sava;

Sa svih strana svi Srbi s mora i Dunava.

K nebu glave podignite Savu tamo ugledajte.

Savu srpsku slavu, pred prestolom Tvorca!

Da se srpska sva srca s tobom ujedine,

Sunce mira, ljubavi, da nam svima sine,

Da živimo svi u slozi, sveti Savo, ti pomozi,

Počuj glas svog roda, srpskoga naroda!

Pet vekova Srbin je u ropstvu čamio

Svetitelja Save ime je slavio.

Sveti Sava Srbe voli i za njih se Bogu moli.

Pojte mu Srbi, pesmu i utrojte!

Odrekao se svetovnog života i zamonašio veoma mlad, oko 1192. godine, na Svetoj Gori, u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon.

U Srbiju se vratio 1208. godine da potpuno izmiri zavađenu braću. Bavio se prosvetiteljskim radom prenoseći osnovne verske i svetovne pouke.

Iza sebe je ostavio više pisanih dela. Najznačajnija su “Žitije Svetog Simeona”, “Karejski tipik”, “Hilandarski tipik” i “Studenički tipik”, kao i “Zakonopravilo”.

U Nikeji je 1219. od vizantijskog cara Teodora Laskarisa i vaseljenskog patrijarha Manojla i Haritopula izdejstvovao autokefalnost srpske crkve i srpsku arhiepiskopiju.

Umro je u Trnovu, na povratku sa hodočašća u Jerusalim, posle jedne diplomatske misije za bugarsku arhiepiskopiju.

Prema zapisima iz tog vremena, glas o smrti Rastka Nemanjića stigao je u Srbiju 27. januara, pa se u SPC na taj dan služe liturgije.

Njegove mošti su iz Trnova prenete u Srbiju i sahranjene u manastiru Mileševi 1237. godine.

Turci su, aprila 1594. mošti Svetog Save spalili na Vračaru kod Beograda, nesumnjivo u nadi da će time narušiti njegov kult, sasvim osobito poštovanje koje su mu ukazivali ne samo pravoslavni Srbi nego i rimokatolici, pa i muslimani. Neposredan povod bila je činjenica da su ustanici u Banatu na zastavama isticali lik Svetog Save.

Kako je vreme prolazilo poštovanje Svetog Save samo je raslo. Od 18. veka posebno u fruškogorskim manastirima kult Svetih Nemanjića dobio je dodatno na snazi u sklopu gradnje nove nacionalne ideje na čemu je rađeno u vrhovima ondašnje Karlovačke mitropolije.

Knez Miloš Obrenović je 1823. godine naredio da se Dan Svetog Save obeležava kao školska slava u Srbiji.

Sveti Sava je ustanovljen kao školska slava na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu, 2. januara 1840. godine, odlukom Sovjeta Knjaževstva Srbskog i iste godine proslavljan u Kragujevcu i Beogradu.

U odluci Popečiteljskog presvještenija predstavnici državne i crkvene vlasti propisali su da se Sveti Sava proglašava za patrona svih naših škola i da se od tada mora svečano proslavljati.

Četrdesetih 19. veka Sveti Sava je prihvaćen i kao školska slava u ondašnjoj Kneževini Srbiji, koja se proslavljala do 1945. godine.

Posle poluvekovne zabrane, 1990. godine ponovo se obeležava kao školska slava.

Narodna verovanja i običaji

Na Svetog Savu post je obavezan. Iako je u kalendaru SPC upisan crvenim slovom, Sveti Sava može i mrsno da se slavi ako ne pada u sredu ili petak. Veruje se da ovaj svetitelj može da umiri more i oluje kao i da stvori vodu iz kamena.

Postoji i verovanje da na današnji dan ne treba nositi crveno, kao ni oštriti noževe, britve i druge alate… Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Međutim, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove. Isto tako na današnji dan ne valja otvarati britvu i oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.

Postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi “Početak bune na dahije”. Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.

Iako je današnji dan crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Žene danas smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje. Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.

Simptom/SPC