Između Rusije i Ukrajine postoji niz ključnih tačaka neslaganja, što čini postizanje sporazuma gotovo nemogućim, piše u analizi za Centar za evropske analize Volodimir Dubovik, profesor međunarodnih odnosa na Nacionalnom univerzitetu Mechnikov u Odesi.

Obe strane uglavnom su se fokusirale na ono što dolazi nakon prekida vatre, ali je Ukrajina, pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država, prilagodila svoj stav i pristala na bezuslovnu pauzu u borbama u trajanju od 30 dana. Rusija to, međutim, nije učinila.

Neke od ovih razlika biće vidljive na direktnim pregovorima između Rusije i Ukrajine u Istanbulu.

Jedno od najosetljivijih i najpodeljenijih pitanja jeste pitanje teritorije, koje zadire u samu srž ukrajinskog identiteta.

Rusija zahteva međunarodno priznanje teritorija koje je zauzela u Ukrajini, dok je Kijev polako i nevoljno došao do zaključka da povratak trenutno okupiranih ukrajinskih teritorija neće biti moguć u skorije vreme.

Kao rezultat toga, polazna tačka pregovora jeste da će Ukrajina, prećutno i veoma nevoljno, funkcionisati pod pretpostavkom da će trenutno okupirane teritorije de facto ostati u ruskim rukama.

Ključne reči u ovom kontekstu, kao što su bile i do sada, jesu: „prećutno“, „trenutno okupirane“ i „de facto“.

Ukrajina ne namerava da javno, formalno ili trajno prizna da su te otete teritorije, uključujući Krim, de jure deo Rusije.

Kijev nije u poziciji da odlučuje koje teritorije može da „pokloni“, a koje ne, i predsednik Volodimir Zelenski je jasno poručio da je svaka rasprava o ustupanju Krima i legitimizaciji njegove aneksije – neprihvatljiva.

Jedan očigledan način da Ukrajina opravda svoj stav jeste da bi takav korak bio protivustavan. Međutim, neki bi mogli reći da bi okončanje ovog užasnog rata zahtevalo bolne odluke od strane Ukrajine – uključujući i one koje bi značile kršenje njenog Ustava.

Ipak, ustupanje bilo koje teritorije otvorilo bi Pandorinu kutiju kada je reč o svim ostalim sadašnjim ili potencijalno okupiranim oblastima.

Jednom kada neka država počne da trguje svojim teritorijama, ona se nalazi na opasnoj nizbrdici – presedan je stvoren, a zaustavljanje tog procesa postaje znatno teže.

Zašto bi Krim trebalo izdvojiti? Ono što je Rusija uradila između februara i marta 2014. godine, prvo okupacija Krima, a potom održavanje lažnih referenduma, bilo je pogrešno tada i ostaje pogrešno sada. Činjenica da je Krim u rukama Rusije već 11 godina ne menja tu stvarnost.

Prolazak vremena ne menja okolnosti, kao što je jasno navedeno u „Deklaraciji o Krimu“, koju je potpisao američki ministar spoljnih poslova Majk Pompeo tokom prvog predsedničkog mandata Donalda Trampa 2018. godine.

Pozivajući se na presedan iz 1940. godine, kada je vršilac dužnosti američkog sekretara za spoljne poslove Samner Veles osudio zauzimanje triju baltičkih država od strane Sovjetskog Saveza, Pompeo je nedvosmisleno izjavio da Krim nikada ne treba biti priznat kao deo Ruske Federacije.

Ako bi trenutna administracija razmotrila promenu stava i možda priznala Krim kao deo Rusije, što bi predstavljalo povratak stava iz prvog mandata predsednika Trampa, verovatno bi to oštetilo kredibilitet, reputaciju i uticaj SAD-a.

Na kraju, to je stvar Vašingtona, ali realnost za Ukrajinu je drugačija.

Simptom/Danas