Nagli rast cena zlata i nacionalni dug od 37 biliona dolara ponovo su pokrenuli raspravu o ponovnoj proceni vrednosti zlatnih rezervi. Nova analiza Federalnih rezervi razmatra kako su druge zemlje prikupile sredstva putem revalorizacije.

Cena zlata porasla je više od 40% u poslednjih godinu dana. Sa manje od 2.400 dolara po unci na više od 3.400 dolara. U međuvremenu, nacionalni dug SAD približava se cifri od 37 biliona dolara.

To je oživelo ideju koja je dugo bila smatrana marginalnom. Revalorizacija zlatnih rezervi države radi prikupljanja novca. Zvuči neostvarivo, ali nova analiza Federalnih rezervi sugeriše da možda i nije tako nerealno.

Federalne rezerve objavile su 1. avgusta dokument pod nazivom „Zvanične revalorizacije rezervi: međunarodno iskustvo“. U njemu se opisuje kako je pet zemalja iskoristilo dobitke od svojih zlatnih rezervi za prikupljanje sredstava. Dokument ne predlaže da SAD učini isto. Ali objašnjava korake koji bi bili potrebni i šta se može očekivati ako bi se to desilo.

Knjigovodstvena i stvarna vrednost
Analiza obuhvata Nemačku, Italiju, Liban, ostrva Kurasao i Sveti Martin, i Južnu Afriku. Neke zemlje su prihode od revalorizacije koristile za smanjenje duga. Druge su ih iskoristile za pokrivanje gubitaka centralnih banaka. Primeri su ograničeni, ali pokazuju kako su vlade uspevale da iskoriste skrivenu vrednost bez povećanja poreza ili izdavanja novih obveznica.

Ministarstvo finansija SAD procenjuje svoje zlato po ceni od 42,22 dolara po unci. To je cena koja je postavljena još 1973. godine. Država poseduje 261,5 miliona unci zlata, većinom uskladištenog u Fort Noksu u Kentakiju. Po toj zvaničnoj ceni, zlato vredi 11 milijardi dolara. Po današnjoj tržišnoj ceni, vredelo bi više od 750 milijardi dolara. Revalorizacija ne bi zahtevala prodaju zlata. Samo bi se ažurirala njegova knjigovodstvena vrednost.

Ministarstvo finansija moglo bi da prilagodi vrednost američkih zlatnih rezervi kroz nekoliko računovodstvenih koraka. Moglo bi da „penzioniše“ trenutni zlatni sertifikat od 11 milijardi dolara (koji je izdalo Ministarstvo finansija) i da utvrdi višu zvaničnu cenu zlata (koja može biti niža ili viša od tržišne). Zatim bi moglo da „prenese“ zlato Federalnim rezervama po toj novoj ceni, potencijalno ostvarivši dobit od više milijardi – pa i triliona dolara (napomena: nije neophodno da cena bude jednaka tržišnoj). Fed bi potom vratio zlato Ministarstvu u zamenu za novi sertifikat. Zlato fizički ne menja mesto, ali Ministarstvo na taj način dobija znatna sredstva.

Upisivanje novih sredstava Ministarstvu povećava količinu novca u opticaju. To bi moglo podstaći inflaciju. Kritičari ovu ideju nazivaju „zaobilaznim štampanjem novca“ ili čak običnom „računovodstvenom manipulacijom“. Neki podsećaju na revalorizaciju zlata iz 1934. godine. Ona je dovela do naglog povećanja novčane mase. Tada je Federalna rezerva bila gurnuta u stranu, a Ministarstvo finansija preuzelo je faktičku kontrolu nad monetarnom politikom, sve do Sporazuma Fed-Ministarstvo iz 1951. kojim je vraćena nezavisnost centralne banke.

To istorijsko iskustvo možda je jedan od razloga zašto ideja nije sprovedena. Sa obnovljenim kritikama Federalnih rezervi od strane Trampove administracije – uključujući i zamerke zbog odlaganja sniženja kamatnih stopa – svaki potez koji bi mogao da se protumači kao podrivanje nezavisnosti Feda mogao bi izazvati političke napade i negativnu reakciju tržišta.

To verovatno objašnjava zašto su zvaničnici brzo zatvorili vrata toj ideji.

 

Simptom/Forbes