Osvrnuvši se na poslednje saopštenje Eparhije bačke sa sedištem u Novom Sadu, povodom građanskog protesta u utorak, 5. novembra, kada je nekoliko desetina hiljada građana izražavalo negodovanje zbog ponašanja državne vlasti i, kako smatraju, neodgovornosti za tragediju u kojoj je na Železničkoj stanici u tom gradu usmrćeno 14 ljudi, a troje ranjeno, koji je Eparhija bačka videla isključivo kao rušilačke i nasilne demonstracije (pretkraj protesta se jesu desile nemile scene sa razbijanjem i ugrožavanjem Gradske kuće u Novom Sadu, od kojih se i sama opozicija ogradila i kao krivce za to označila tzv. “ubačene elemente”), Đenović kaže da ponašanje Eparhije i nadležnog arhijereja Irineja nikoga ne treba da iznenađuje.

Podvlači da je reč o nastavku “koketiranja Crkve sa državom”.

“To što je vladika bački Irinej učinio nimalo ne treba da čudi, jednostavno on je čovek vlasti i ‘crkveni političar’. On nikada nije bio u otvorenom sukobu sa državom koji god sistem bio na snazi… Siva je eminencija Sinoda i, čak i kad nije zvanični član, on je nezvanični član Sinoda SPC. Dugo godina vodi glavnu reč, na kraju krajeva i patrijarh Porfirije je njegovo duhovno čedo”, navodi Đenović.

On dodaje da od Irineja “ne možemo očekivati da bude uz narod u bilo kom obliku”, i podseća na manifestaciju koja se u Vojvodini odvijala u vreme posta, a bila je mrsnog karaktera i koja je, smatra, pokazala da vladika nije naklonjen običnim vernicima u Bačkoj.

“Mislim da je reč o pihtijadi koju je Eparhija bačka osudila na način da su zvonila pogrebna zvona na 15 minuta jer, zaboga, bila je u vreme posta jedna mrsna manifestacija. Vojvođani ne spadaju u taj sloj tipičnih vernika, ona je ipak multietnička, multinacionalna, multikonfesionalna sredina i tu ljudi nisu isključivi i uskogrudi; mislim, ako ćemo iskreno, da u Vojvodini više poste nevojvođani nego Vojvođani”, rekao je verski analitičar.

Kada govori o “koketiranju” Crkve i države, sagovornik portala navodi i slučaj nedavnog susreta patrijarha Porfirija sa ministarkom energetike i rudarstva Dubravkom Đedović Handanović.

“Siguran sam, iako to nigde nije rečeno, da je litijum bio jedna od tema. Verovatno je to bilo opipavanje pulsa ili dogovor, što bi se reklo, ‘tante za kukuriku’: vi se nemojte buniti, a mi ćemo vama učiniti ovo ili ono. Ne verujem da vrh SPC ćuti samo iz ideala, verujem da je reč o obostranim interesima. Političarima treba podrška Crkve – a podrška je kada se crkveni velikodostojnici ne oglašavaju tj. ćute i ne ulaze u otvorene sukobe – s druge strane, i Crkva voli državni budžet”, direktan je Đenović.

Prema njegovim rečima, u skorom periodu ne može se očekivati bilo kakva promena stava vrha SPC koji se nije oglašavao ni o Kosovu ni o pitanju Rio Tinta i planu za kopanje litijuma u zapadnoj Srbiji, ni o nekim drugim važnim nacionalnim pitanjima.

“Rezultat toga i jednog pružanja ‘pojasa za spasavanje’ režimu jeste da sve više vernika pokazuje da pravi otklon od vrha SPC. Neki prilaze Eparhiji raško-prizrenskoj u egzilu, praktično paralelnoj crkvenoj organizaciji u našoj zemlji koja je izopštena iz SPC. Vidimo da su njihove crkve-katakombe pune za razliku od hramova SPC koji ni u vreme crkvenih praznika nisu baš puni i krcati. Na Sajmu knjiga kome sam nedavno prisustvovao videla se ta odvojenost, kada je ERP u egzilu imala mahom hrišćanske knjige, za razliku od nekih eparhija SPC koje su imali vino, rakiju i med kao glavne proizvode… Neću da kažem da su se pretvorile u ‘trgovinska preduzeća’, ali se vidi na čemu je naglasak, na ovozemaljskom blagu a ne na spasavanju duša”, zaključio je Đenović.

Simptom/M. M.