Veliko slovo na njegovim grudima je – N.

Američko društvo je u prvoj polovini 20. veka, suočeno s Velikom depresijom, ratovima i ubrzanim razvojem masovnih medija, počelo da oblikuje nove mitove – superheroje. Supermen, prvi od njih, pojavio se 1938. kao sin sa druge planete, izbeglica sa Kriptona, a ubrzo su ga pratili Betmen, Spajdermen, Kapetan Amerika… Iako nadljudi, ti junaci osmišljeni su  kao projekcije strahova i nadanja  običnog čoveka. U društvu u kojem je pojedinac sve manje imao osećaj kontrole, superheroj je bio fantazam o pravdi koju sistem više ne garantuje.

Supermen je imigrant koji krije identitet. Spajdermen je siromašni student koji živi sa tetkom. Betmen je bogato siroče opsednuto pravdom. Njihova moć nije u nadljudskom, nego u etičkom idealu koji se u svakodnevici urušava. Mali čovek ih voli jer su ogledalo njegove borbe: da ostane čestit, da preživi, da nešto promeni – dok čeka da mu sve dosadi pa da strgne košulju sa sebe pre nego što poleti.

U Srbiji, superheroj nije ni  DCjevo ni Marvelovo čedo. Nije sa Kriptona, ni ekscentrični aristokrata. On je Serbian-born, sin Srđana i Dijane. Samostalni autor svakog svog rimejka koji iz epizode u epizodu postaje sve autentičniji.

Novak je odrastao u Srbiji devedesetih – u zemlji razorenoj ratovima, sankcijama, bombardovanjem. Trenirao je tenis na planini, na improvizovanom terenu pored ski staze, dok je njegova porodica radila danonoćno da bi mu omogućila osnovne uslove. U vreme kada je Srbija bila sinonim za izolaciju i predrasude, Đoković je postao njeno najpoznatije lice – ne političar, ne vojnik, već dečko iz obične porodice koji udara reketom i mlati ceo svet.

I realno, ne možemo da budemo ljuti – zato što su oni ljuti. Novak nikada nije bio „njihov“. Nije bio čak ni house nigga kao sestre Vilijems da bi mu se oprostila boja kože zbog boje zastave koje nosi. On je bio prokleti beli Srbin kome nije pripadalo ništa od toga što je osvajao.

Gde god da dođe – u Njujork, London, Melburn – očekivali su ga oni koji nas nisu voleli. Na Vimbldonu su mu aplaudirali kad je gubio. Na US Openu mu zviždali tokom servisa… Njegove emocije  su prejake  za Engleze, njegova vera prečvrsta za Francuze, njegovo srpstvo previše „direktno“ za politički korektni Zapad.

Vrhunac tog neprijateljstva dogodio se 2022. godine, kada Novak Đoković dolazi u Australiju da igra prvi grend slem sezone. Ima medicinsko izuzeće od vakcinacije, uredno potvrđeno od strane Tenis Australije i lekarskih komisija. Ipak, po sletanju u Melburn, australijska granična policija ga privodi, zatvara u imigracioni pritvor i uskraćuje mu osnovna ljudska prava. Ne dozvoljavaju mu da vidi svoje advokate. Oduzimaju mu mobilni. Spava u sobi bez prozora. Hrana – hladna. Informacije – minimalne.

Na čelu političke kampanje protiv njega nalazi se australijski premijer Skot Morison, koji od njegovog prisustva pravi „državno pitanje“, pokušavajući da podigne sopstveni rejting pred izbore. Đoković postaje žrtveni jarac liberalnog poretka: globalni broj 1, zdrav sportista, bez dana bolovanja, biva označen kao pretnja javnom zdravlju celog jednog kontinenta.

Sud u Australiji mu isprva daje za pravo, ali vlada koristi „diskreciono pravo ministra imigracije“ i proteruje ga. Bez da je prekršio zakon, bez da je bio pozitivan, bez dokazane opasnosti. Zatvorenik bez krivice.

Za deo sveta, Đoković je tada postao moderni disident. Za mnoge Srbe – novi Gavrilo ili bar Če Gevara s reketom. Neko ko nije želeo da se pokori, bez obzira na cenu.

Oni koji ga do tada nisu doživljavali kao junaka, počeli su da ga vide u drugačijem svetlu. Ne samo kao teniskog šampiona, već kao simbol slobode izbora, duhovnosti, odlučnosti i nacionalnog ponosa. Novak Đoković postaje projekcija otpora malog čoveka, koji želi da veruje da je moguće ostati svoj i uspravan.

Za razliku od Supermena, Novak ne skriva identitet. On nije Amerikanac, nije „građanin sveta“ u onom beživotnom, korporativnom smislu. On je Srbin, pravoslavac, muž, otac, i ponosno to ističe. U svetu koji traži neutralnost i poslušnost, njegova odredjenost postaje politički stav.

Foto Facebook

U tom kontekstu, Đoković jeste superheroj – ne zato što pobeđuje protivnike, već zato što simbolizuje borbu običnog čoveka protiv sveta u kojem pravila pišu jači. Njegove pobede na terenu su samo ilustracija unutrašnje snage, a svaki zvižduk sa tribina – potvrda da se ne uklapa tamo gde se zahteva tiho prilagođavanje.

Dok Amerika crta heroje da bi zaboravila realnost, Srbija u Đokoviću vidi heroja koji je iz realnosti proizašao. On ne nosi plašt. Nosi breme. I nosi ga dobro.

Novak Đoković nije samo heroj na terenu i u medijima. On je čovek koji ulaže u sopstveni narod – ne iz populizma, već iz duboko ukorenjene empatije i osećaja odgovornosti.

Njegova humanitarna fondacija, osnovana 2007. godine, posvećena je obrazovanju dece u Srbiji i regionu. Do danas je izgradila i obnovila više desetina vrtića, pomogla hiljadama porodica u siromašnim sredinama, i sarađivala sa UNICEF-om i drugim globalnim institucijama. Đoković nije samo teniser koji donira – on se pojavljuje u selima, razgovara s ljudima, sluša njihove priče. Time se još više razlikuje od „glamuroznih zvezda“ koje vole da pomažu s distance.

Kosovo, na kojem je rođena njegova porodica po ocu, za njega nije apstraktna teritorija. On ne govori o njemu kao političar – već kao čovek kome su koreni tu. Kad su kosovski Srbi bili ugroženi, Novak je nosio majicu „Kosovo je Srbija“ na Rolan Garosu, i to na vrhuncu karijere, kada je svaki gest mogao da ga košta miliona. Njegove izjave o Kosovu nisu agresivne – ali su jasne. U svetu gde se od javnih ličnosti traži apolitičnost, Novak uvek bira stranu. Svoju stranu.

Upravo ta direktnost mu donosi i ljubav i mržnju. Kada je organizovao Adria tur u pandemiji, bez stroge kontrole, Zapadni mediji su ga nazvali neodgovornim. Kada je branio pravo ljudi da ne budu vakcinisani, nazvali su ga antivakserom. Kada je odbio da „kleči“ pred trendovima koje ne oseća kao svoje, nazivali su ga zatucanim, konzervativnim, čak i opasnim. Ali ništa od toga nije poljuljalo njegov put.

Za razliku od sportista koji postaju brendovi, Đoković ostaje čovek. Taj čovek ponekad  pogreši ali nikada ne kalkuliše. Zbog toga je toliko voljen u mestima poput Banjaluke, Istočnog Sarajeva, manastira Hilandar ali i na ulicama Beograda. Ljudi ga vole ne zato što je besprekoran, već zato što je iskren.

Zato je za Srbe Novak više od sportiste. On je projekcija onoga što su mogli da budu, da ih nisu lomili ratovi, sankcije, korupcija i kolonijalni kapitalizam. On je potvrda da se ni iz čega može doći do vrha – i ostati čovek. I to porodičan.

U Americi superheroj leti kroz oblake i spašava svet od izmišljenih čudovišta. U Srbiji, on udara reketom, grli protivnika, krsti se, brani porodicu i ne ćuti kad treba da kaže da mu je dosta.

U svetu simulacije, Novak Đoković je stvaran, stvarno super heroj. I stvarno moj.