Nešto ranije mere je najavila i resorna ministarka Jagoda Lazarević, sa istim ciljem. S tim što je govoreći o visinama marži, istakla nešto drugačije podatke. Ona je rekla da je prosečna marža u trgovini tokom 2024. bila oko 21 odsto. Sa druge stane, u prehrambenoj industriji ona je veća od 40 procenata.

Drugim rečima, nisu trgovci isključivi krivci za „zidanje cena“. Nešto od toga ima i u proizvodnji. I mada se to iz Vučićevih najava ne može jasno pročitati, ona je prethodno najavila ograničenja u svim karikama lanca. Od proizvodnje, preko prerade, uvoza, distribucije do, na kraju, maloprodaje.

Niže cene prijaju ušima potrošača, ali više je nego jasno da ovakve mere nikada nemaju trajni efekat. I ne dovode do sistemskog rešenja.

Forbes Srbija istraživao je šta „škripi“ na domaćem tržištu prehrambene robe, šta su sistemski nedostaci i zbog čega su cene najvećeg broja proizvoda u državama sa kojima se graničimo, ali i onim udaljenijim, niže nego kod nas?

Ko su krivci za cene

„Većina populacije smatra da su poljoprivredni proizvođači prva karika u lancu, ali to nije tačno. Postoje učesnici koji su i pre njih, a to je industrija inputa. Primera radi, mineralnih đubriva i drugih neophodnih sredstava vezanih za poljoprivrednu proizvodnju, a sistem se završava ponudom koju imamo na trgovinskim rafovima. Zbog toga sistemsko rešenje nije moguće postići bez praćenja načina formiranja cene od početka do kraja lanca snabdevanja“, kaže za Forbes Srbija Žaklina Stojanović, dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Ona dodaje da je najkompleksniji primer mlekarstvo.

„Kada analizirate cenu mleka ili mlečnih proizvoda treba da pratite troškove na samoj farmi koji uključuju sistemsku vezu sa biljnom proizvodnjom, preko stočne hrane ili sa ostalim proizvođačima inputa. Potom pratite troškove u mlekarama, a tek na kraju dolazi tema koja se vezuje za način formiranja cene mleka kroz učešće sektora trgovine. Nevolja je najveća što se usled specifičnosti sektora tržišni mehanizam često deformiše. To se dešava zbog neadekvatno izgrađene tržišne strukture ili sporog delovanja preko potrebnih institucija za zaštitu konkurencije“, dodaje ona.

Drugim rečima, kada se govori o mleku, stručnjaci smatraju da u celom lancu postoji nedovoljno balansa, kako u moći igrača tako i u konkurentnosti. Pa je sektor primarne proizvodnje mleka izrazito konkurentan, dok se to ne može reći za sektor prerade.

Rezultat toga je na kraju činjenica da su mleko i mlečni proizvodi jednog od vodećih domaćih proizvođača u susednoj Bosni i Hercegovini jeftiniji nego što je kod nas.

Nedovoljna ulaganja u agrar

„Činjenica je da su cene prehrambenih artikala više u Srbiji u odnosu na region. Ova tema je od strateškog ne samo ekonomskog, već i socijalnog značaja. Razlog je taj što je najveći deo izdvajanja iz prosečnog kućnog budžeta usmeren ka egzistencijalnim proizvodima kao što su hrana i bezalkoholna pića. Oni učestvuju sa oko 37 odsto u ukupnim troškovima prosečnog domaćinstva u Srbiji“, kaže Stojanović.

Stojanović kaže da krajnju cenu uvek plaćaju potrošači, što u situaciji u kojoj postoji neadekvatna tržišna struktura i dugoročni problemi sa ulaganjima u agrar i ruralni razvoj postaje preveliki teret za potrošače.

„Problemi se jednako vezuju kako za uslove u kojima poljoprivrednici obavljaju svoju aktivnost, tako i za efikasnost ostalih učesnika u lancu snabdevanja hranom“.

Sagovornici Forbes Srbija upućeni u dešavanja na tržištu hrane i prehrambenih proizvoda dodaju da konkurencija na maloprodajnom tržištu nije razlog za velike cene. U Srbiji ima dovoljno trgovinskih lanaca i teško da bi novi igrač ovo tržište smatrao atraktivnim.

Sa druge strane, jasno je i da nemaju svi trgovinski lanci jednako učešće na tržištu, kao ni pregovaračku moć prilikom formiranja cena.

Pozicije odavno zauzete

„Pozicije su podeljene već godinama i svako čuva svoj položaj i mesto na tržištu. Bilo je izvesnog straha kada je Lidl najavio dolazak. Ali se kasnije ispostavilo da on i nije suštinska konkurencija postojećim lancima. Slično je i na tržištu distributera. Veliki igrači su odavno zauzeli tržište i koriste svoje pozicije. Iako ne postoje barijere za ulazak novih, jer je omogućen paralelni uvoz, novi igrači nemaju interes da ulaze na ovaj segment tržišta. Proces otklanjanja tih neravnoteža je i dug i težak u svakom delu lanca“, kaže nam dobro upućeni sagovornik u pitanja konkurencije.

Ovaj sagovornik kaže da trgovci, pa i svi drugi u lancu koriste navike potrošača. Naime, kupci nemaju navike da trgovce kažnjavaju bojkotom neke robe zbog cena. Navikli su da kupuju u najbližim trgovinama i često nedovoljno obraćaju pažnju na cenu. Udruženja za zaštitu potrošača, opet, često nemaju snagu niti volju da se istinski bave ovim poremećajima i na kraju imamo cene ovakve kakve jesu.

„Ako su cene naših proizvoda manje u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini ili negde drugo u inostranstvu, ne verujem da je to zato što su njihovi biznismeni i trgovci više socijalno orijentisani. Trgovac da to ne može da proda, cene bi pale. Očigledno roba može da se proda po toj ceni“, kaže za Forbes Goran Petković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Primarni proizvođači najslabiji u lancu

„Jasno je svima da primarni proizvođači uzimaju najmanje, da je od konačne cene njihov deo najmanji. Ali koliki je deo svih ostalih, to ne znamo. Rađena je jedna analiza pre nekoliko godina, ali javnost nije saznala rezultate. I pošto nemamo jasnu analizu, mi onda napamet upiremo prstom u maloprodaju“, kaže Petković.

On podseća da je pre više od 50 godina bila predstavljena studija o štetnosti masti i holesterola u ishrani. Kada je skinuta tajnost sa podataka, otkrilo se da je iza te studije stajalo udruženje proizvođača šećera.

Simptom/Forbes