“Dan sećenja je legitimno pravo bošnjačkog naroda da pamti svoje žrtve, ali problem sa tim je što oni čitavu svoju kulturu sećenja zasnivaju na mržnji i na nekoj vrsti pozivanja na osvetu. A videli smo da se to ne završava dobro. Ako oni smatraju da je pola njihove države naseljeno genocidnim narodom, kako oni misle da zajednički grade budućnost”, ukazao je Marković za Tanjug.

On je dodao i za godišnjicu zločina u Srebrenici uvek dođe do nekih provokacija i optužbi na račun Republike Srpske i Srbije, ali smatra da naša država treba da odgovori dostojanstveno.

“Ne sme da se negira zločin u Srebrenici, niti da se relativizuje”, ocenio je Marković.

Na pitanje kako vidi stanje u regionu posle rezolucije o Srebrenici koja je u maju usvojena u Generalnoj skupštini UN, Marković je ocenio da je ona jako štetna, da neće dovesti do pomirenja, već da je veoma zavadila ljude na Balkanu i “iskopala i zagrebla” stare rane.

“I koliko je paradoksalna, vidi se po tome da (predsednik Evropskog saveta Šarl) Mišel i hrvatska vlada smatraju da je crnogorska rezolucija o Jasenovcu nepotrebno vraćanje u prošlost. Pa i Srebrenica je vraćanje u prošlost. Znači, jedanput vraćanje u prošlost odgovara, kao humanistička deklaracija, drugi put kažu da je to nepotrebno vraćanje u prošlost. Jer po čemu je deklaracija o Jasenovcu drugačija od deklaracije o Srebrenici?”, upitao je Marković.

U kontekstu takve reakcije na crnogorsku deklaraciju, on je istakao da treba pitati i Mišela i hrvatsku vladu da li oni brane NDH, pošto je, kako podseća, Evropska unija nastala na antifašizmu.

“Da li se sad oni zalažu da se zaborave zločini NDH, koji su među najvećima u Drugom svetskom ratu? U tom smislu, već sto puta je rečeno da rezolucija o Srebrenici nema dobre strane i ona neće imati velike posledice”, rekao je Marković.

Povodom rezolucije crnogorskog parlamenta o genocidu u Jasenovcu, Mauthauzenu i Dahau, Marković je ocenio da su logori Mauthauzen i Dahau ubačeni u ime rezolucije, da ne bi ispalo da rezolucija ima antihrvatski karakter.

“Pri čemu je to malo nespretna odluka, jer Mauthauzen i Dahau nisu logori smrti. Dahau je dosta manji od Jasenovca, a Mauthauzen je jedan od najvećih logora po broju zatvorenika, ali nije logor uništavanja, kao što su logori u Poljskoj ili Jasenovcu”, objasnio je Marković.

Na pitanje kako može da dođe do pomirenja naroda na Balkanu, Marković je naveo da postoje dva slučaja da je došlo do velikog pomirenja, između Srba i Bugara i između Srba i Mađara.

“Srbi i Mađari – zahvaljujući pre svega uspešnoj politici naše države, a slučaj Srba i Bugara je komplikovaniji i do pomirenja je došlo kada je nestao problem. Oni su nekoliko puta ratovali oko toga čija je Makedonija. Na kraju, Makedonija nije bila ničija”, rekao je Marković.

Objasnio je da je stvar oko zločina na Balkanu u Drugom svetskom ratu i u ratovima devedesetih to što postoji velika dilema šta stavljati u istorijski narativ.

“Da li, kao što sada bošnjačka strana radi, insistirati na patnjama, zločinima druge strane, mržnji, ili tražiti neke zajedničke dobre strane.

Komunisti su namerno zapostavili priču o bratoubilačkom ratu. To uopšte nije bila slučajna odluka, jer su hteli da naprave svoju državu na priču o bratstvu jedinstvu, gde su se svi ljudi, narodi i narodnosti, zajedno borili protiv okupatora. U stvarnosti, taj rat je u velikoj meri bio bratoubilački rat, ali oni su svesno zanemarili podele da bi izgradili zajednicu. To nije uspelo, ne bi uspelo ni za devedesete, to jeste bio bratoubilački rat”, zaključio je Marković i naveo da je narativ oko pomirenja zavisi od toga kako na uspomene gledaju država, mediji i obrazovni sistem.

Na pitanje da objasni sličnosti i razlike između zločina kakvi su genocid u Ruandi i Holokasut, sa onim u Srebrenici, Marković je napomenuo da je reč “genocid” izgubila svaku upotrebnu vrednost.

“Nedavno je kanadski parlament doneo deklaraciju, po kojoj je genocid – umiranje indijanske dece po internatima, pri čemu, nije niko hteo da pobije tu decu. Oni su umrli od loših uslova i zlostavljanja. Četiri hiljade indijanske dece je otimano od svojih porodica i umiralo u tim internatima, ali to je trajalo sto godina. Ni po kom osnovu to ne može da bude genocid. Ako je to proglašeno za genocid, vrlo je teško reći šta nije genocid”, rekao je Marković.

Tanjug/Politika