Profesor geografije Zoran Nišević detaljno je ispičao kako je nakon zločina ušao u učiniocu i iz nje izneo ranjenog dečaka i dodao da nikad neće moći da izbriše tu sliku i “miris krvi” iz glave.

Nišević je objasnio da tog 3. maja nije imao časove, ali da je došao u školu jer mu je supruga nastavnica, a ćerke učenice, kao i da je najpre pričao sa čuvarom Draganom Vlahovićem, koji je kasnije ubijen, a potom otišao u svoj kabinet. On je ispričao da je odmah kada je čuo pucnje znao da je u pitanju municija, a ne petarde i dodao da je, kada je izašao iz učinioce i video dve dežurne devojčice na podu, pomislio da je reč o dečjoj igri.

Međutim, kako je naveo, kada je video radnika obezbeđenja na podu znao je da je mrtav i shvatio da je pucnjava bila u školi. Usledio je stampedo učenika, a on je, kako je objasnio, pomogao nastavnicima da izvedu decu i otišao u kabinet istorije.

Nišević je naveo da je po ulasku u kabinet video decu koja su ležala ispod stolova, i tada mu je jedan dečak uputio pogled koji, kako je naglasio, nikad neće zaboraviti, a koleginica, nastavnica istorije Tatjana Stevanović mu je uputila isti pogled, koji je molio za pomoć. Kada je Nišević pitao da li još neko ima živ, još jedan dečak se javio i on ga je, kako je rekao, pitao koliko je napadača, na šta mu je dečak odgovorio da je samo jedan i da je to njihov drug iz razreda koji je nakon zločina iskočio kroz prozor u dvorište.

Nišević je rekao da je ranjenog dečaka izneo na rukama i da je sa njim morao da preskače decu koja su bila na podu. On je ispričao da je sa policijom išao do svakog učenika i identifikovao ih, jer je razredna rekla da ne može to da učini. Detaljno je opisao kako je sledećeg dana učionica izgledala – puna krvi, probušenih stolica od metaka i s dečjim stvarima po klupama.

Pomoćnica direktorke i profesorka muzičkog Ivanka Jovanović je rekla da je po uzlasku iz učinioce tog dana videla nekog kako drži ispruženu ruku sa pištoljem i puca u dežurne učenice i čuvara Dragana Vlahovića koji je ležao na podu. Nakon toga je pozvala policiju i rekla da neko puca u školi, dok se pucnjava nastavila. Na pitanje zasptupnice porodice Dukić, Snežane Dunjić, da li je pokušala da ukaže pomoć deci odgovorila je da nije, i da je videla da su devojčice mrtve.

Pored njih svedočila je i Milica Stanković školski policajac, koja je ispričala da je tog dana ispratila ulazak đaka u školu i zatim otišla da obiđe srednju školu, kada je čula preko motorole za pucnjavu.
Suđenje se nastavlja 18. oktobra kada su pozvani svedoci iz škole. Ovaj postupak pokrenut je protiv Miljane i Vladimira Kecmanovića, njihovog sina, kao i protiv škole i države, a po tužbi članova porodice Dukić čija ćerka je ubijena tada.

Sud će odlučivati o ovoj tužbi tek po okončanju parničnog postupka i doneti odluku da li u potpunosti ili delimično prihvata tužbeni zahtev porodica, ili ga eventualno odbija. Tužba je podneta u parničnom postupku zbog naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled smrti bliskog lica, kao i na ime pretrpljenog straha.

Pred Višim sudom u Beogradu u toku je krivični postupak protiv oca i majke dečaka, kao i instruktora i vlasnika streljačkog kluba u kojem je, kako se sumnja, K. K. učio da puca, dok je maloletnik krivično neodgovoran jer u trenutku masakra nije navršio 14 godina. Pored ovog parničnog postupka vode se još četiri parnična postupka po tužbi ranjenih i članova porodice ubijenih.

Simptom/RTV