Kolona pretovarenih i olupanih vozila, koja su se, u neka sretnija vremena, mogla nazivati autobusima i kombijima kotrljala se istrošenim asfaltom iz centralnog Irana ka avganistanskoj granici. U njima su se vozili Avganistanci, koji su prethodnih decenija u Islamsku republiku utekli u strahu od Sovjeta, talibana, Amerikanaca i opet talibana.

Tokom skoro pet decenija u Iran ih je pobeglo gotovo šest miliona, od ogromna većina nikada nije uspela da ispuni uslove za dobijanje azila, ili kakvu drugu zaštitu koja bi im garantovala stalni boravak. Iranske vlasti tvrde da je tek 780.000 dobilo status izbeglica.

Bombe, kampanja, egzodus…

Iako je početkom godine, vlada u Teheranu donela odluku da se izbeglice iz Avganistana moraju vratiti kućama, na ovu uredbu niko nije pretarano obraćao pažnju sve dok izraelske bombe nisu počele da padaju po položajima Revolucionarne garde i centrima za istraživanje nuklearne energije.

Iranci su, brže-bolje, optužili Avgane da su špijunirali u korist Izraela i pokrenuli pravi egzodus izbeglica, pa ih je od tog trenutka proterano oko 1,3 miliona.

Avganistanci, od kojih su neki u Iranu živeli decenijama, spakovali su imovinu u naramke i kofere i autobusima i kombijima krenuli put granice, gde u prljavim i prenaseljenim kampovima čekaju da otputuju put kakve sledeće destinacije.

Svake nedelje, kako je objavila kancelarija Visokog komesarijata UN za izbeglice, na granicu ih stigne oko 40.000, od kojih mnogi suštinski i nemaju gde da se vrate, jer su im kuće i naselja uništeni u nekom od brojnih prethodnih ratova, ili oteti od naoružanijih rivala.

Atmosfera straha u Iranu

Avganistanci, koji su stigli na granicu svedoče da se odnos Iranaca prema njima dramatično promenio s početkom vladine kampanje koja ih je označila kao potencijalne izdajnike i izraelske špijune.

Istovremeno, iranske televizije objavljivale su “priznanja” Avganistanaca, navodnih izraelskih špijuna, koji su skrivenih lica i prekrivenih očiju priznavali nedela.

Ipak, neki od iranskih zvaničnika, poput poslanika Mohamada Manana Raesija tvrde da na spiskovina Mosadovih špijuna “nema ni jednog migranta iz Avganistana”, upozoravajući da ovakvo ponašanje hrani ksenofobiju među Irancima.

Zabranili su im da podižu novac iz banaka, izbacivali su ih iz iznajmljenih stanova, dobijali su otkaze, posebno od trenutka kada su vlasti obznanile da su uvedene kazne za sve preduzetnike koji zaposle Avgane. Od dolaska u Iran, zabranjeno im je da kupuju nekretnine, automobile i kartice za mobilne telefone.

Policija je počela da ih legitimiše po javnom prevozu. Službenicima UN su se, po dolasku u Avganistan, žalili da ih je policija maltretirala i tukla. I egzodus je počeo.

U strahu od vlasti, počeli su da se pakuju i kreću put Avganistana. U početku stizalo je ih oko 5.000 nedeljno, ali se broj posle izraelskih napada u desetostručio.

“Od 5.000 stigli smo do brojke od 30.000, 40.000 i čak 50.000 Avganistanaca koji svake sedmice dolaze na granicu”, tvrde zvaničnici UNHCR-a, navodeći da veliki broj stiže gotovo bez ikakve imovine.

Stradanje na putevima

U četvrtak, autobus koji je prevozio izbeglice sudario se sa cisternom na zapadu Avganistana. U udesu je poginulo 78 osoba, od kojih su 71 bile izbeglice koje su se upravo vratile iz Irana, uključujući i 17 dece.

U izbegličkim kampovima, takođe, nalaze se i hiljade dece koje su bez ikakve pratnje stigle do logora, ili su ih roditelji iz nekog razloga tamo ostavili.

Uz hroničan nedostatak humanitarne pomoći, pošto je obezbeđena tek trećina osnovnih potreba rastuće populacije izbegličkih logora, državni sekretar SAD Marko Rubio ukinuo je 1,3 milijarde dolara vredne programe iz kojih se, do sada, finansirao goli opstanak izbeglica.

Istovremeno, Ujedinjene nacije su objavile da je, osim izbeglica, humanitarna pomoć neophodna za čak 23 miliona Avganistanaca, zbog užasne ekonomske situacije u zemlji i nesposobnosti talibana da uspostave iole funkcionalnu ekonomiju.

Dodatni preblem, svakako, predstavljaće izostanak priliva novca koji su Avganistanci zaposleli u Iranu, do sada, slali porodicama.

Ukoliko se ovaj ritam proterivanja nastavi, broj povratnika će do kraja godine dostići tri miliona. Kako se ne bi vratili, vlasti u Teheranu su odlučile da na granici podignu zid.

Lov na špijune

Avganistanski mediji navode da su se predstavnici talibana i iranske Revolucionarne garde sastali nedavno u Kabulu, gde su Irancima predati lični podaci o Avganistancima koji su zatražili azil u Velikoj Britaniji.

Spisak je deo dokumentacije koja je nedavno procurila ih arhiva britanskih obaveštajnih službi i sadrži imena vojnika, saradnika obaveštajaca i pripadnika specijalnih jedinica.

Irancima je ta dokumentacija predata kako bi kod vrhovnih vlasti logirali da Teheran prizna vlast talibana, piše londonski Telegraf, naglašavajući da je do sada, sa tog spiska, na samoj granici već uhapšeno nekoliko osoba.

Tajna saradnja dve strane, međutim, nije preterano uticala na sveukupne odnose dve države, pa je Iran optužio talibane da namerno sprečavaju protok vode kroz branu Pašdan, čime je opasno ugrožen nivo vode ispred brane na granici Irana i Turkmenistana.

“Talibani namerno spuštaju nivo vode”, tvrdi dnevnik Jomhuri eslami, ocenjujući postupak Avganistanaca kao “neprijateljski”.

Takav potez Avganistana suprotan je odredbama sporazuma iz 1973. godine, kojim je Iranu garantovan dotok 26 metara kubnih vode u sekundi. Taj tok, istovremeno, glavni je izvor pijaće vode za Mashad, drugi najveći grad u Iranu.

Od 2021. godine, kada su talibani ponovo preuzeli vlast u Avganistanu, Teheran diplomatskim manevrima uspeva da izbegne zvanično priznanje, uz istovremeni razvoj trgovine, pitanja vezana za zajedničku granicu i izbeglice.

Talibani su, pak, oštro osudili odluku Teherana da protera izbeglice, tvrdeći da se ovaj potez kosi sa međunarodnim normama i islamom.

U složenim odnosima, talibani su protekle sedmice isporučili Iranu tri avganistanska državljana, osumnjičena za špijunažu u korist Velike Britanije.

Simptom/RTS/Rade Maroević