Bilo da se radi o prijatelju koji iskače iz žbunja ili da se slučajno upetljamo u lažnu paučinu, većina nas će u nekom trenutku postati žrtva zastrašujuće šale

Naučnici su izneli teoriju zašto su prepadanja tako često praćena smehom, a nude i korisne uvide koji mogu poslužiti šaljivdžijama koji se pripremaju da se za Noć veštica zabave sa prijateljima i bližnjima.

Popularno objašnjenje zašto određene šale ili situacije izazivaju smeh je da je humor neka vrsta iznenađenja: uspešne šale imaju tendenciju da postave očekivanje koje bude poništeno završetkom.

„Problem sa tom teorijom je u tome što smatramo da su razne stvari smešne koje i nisu toliko iznenađujuće, a takođe ima i mnogo iznenađenja koja nam uopšte nisu smešna“, rekao je Mark Hje-Knudsen, doktor nauka i istraživač humora na Univerzitetu u Arhusu u Danskoj, koji je vodio istraživanje.

Još jedna nedavno razvijana teorija zagovara da humor zahteva i kršenje našeg osećaja o tome kakav bi svet „trebalo da bude“, i skoro istovremenu procenu da je ovo kršenje bezopasno ili benigno.

Takva odstupanja od uobičajenog mogu imati mnogo različitih oblika, od kršenja jezičkih normi u igrama reči i sarkastičnim dosetkama, pa sve do kršenja društvenih normi pri ismevanju (sebe ili drugog) zarad humora. Dr Mark Hje-Knudsen i njegove kolege sumnjaju da nešto slično može objasniti zašto je početni šok pri prepadanju često brzo praćen smehom.

Da bi to istražili, naučnici su proučili rezultate različitih eksperimentalnih i stvarnih situacija, od iskustava mališana sa popularnim virenjem i prepadanjem – igricom pikabu (peekaboo) koja u početku mnoge uznemiri, ali im postane urnebesna kada saznaju da je benigna – do terenske studije sprovedene na lokaciji uklete kuće.

Analiza je otkrila da su se gosti smejali ili makar nasmešili nakon što su se prepali u tri četvrtine slučajeva.

„Atrakcije poput ukletih kuća i horor filmovi namerno uranjaju publiku u svoje izmišljene svetove kako bi povećali njihovo opšte stanje straha, što povećava verovatnoću da će se prepasti. Ali to zaprepašćenje ih takođe odmah izvlači iz tog narativnog sveta, tako da se ubrzo osećaju bezbedno nakon što situaciju procene kao benignu“, objašnjava dr Hje-Knudsen.

Morate poznavati svoju publiku da biste mogli da je dobro uplašite i nasmejete

Tim je takođe ispitao podatke iz 100 onlajn video-snimaka zastrašujućih šala, otkrivši da uspešne šaljivdžije imaju tendenciju da pojačaju stimulans kojem su njihove žrtve bile izložene – na primer, ciljanjem na uobičajene fobije, što možda kompenzuje psihološku distancu gledalaca od ovih događaja.

„Kada gleda video-snimak potpunog stranca koji je žrtva zastrašujuće šale neko možda to neće registrovati kao toliki ‘prekršaj’, jer nije blizak sa njim, tako da onlajn šaljivdžije moraju da začine svoje šale da bi dobili jaču reakciju“, istakao je dr Hje-Knudsen.

Istraživanje je objavljeno u stručnom časopisu Evolutionary Psychology.

Dr Hje-Knudsen veruje da bi njegova otkrića mogla da utiču na šaljivdžije koji planiraju da nekoga preplaše za Noć veštica ove nedelje: „Glavna lekcija bi bila: morate znati kakva je vaša publika i u skladu sa tim prilagodite svoje fore za Noć veštica. Nemojte da se obučete kao serijski ubica i sakrijete se u bakin orman. S druge strane, nemojte ni da priđete svom prijatelju i samo kažete: ‘Bu’. Morate da predvidite koji nivo plašenja će blago preći granicu vaše mete, kako bi mogla da se smeje posle“.

„Takođe, kada se smejete, pozovite druge da se smeju zajedno sa vama, tako da se ne osećaju kao da im se podsmevate, a situacija je zaista benigna“, istakao je Hje-Knudsen.

Dr Koltan Skrajvner, bihevioralni stručnjak u laboratoriji za rekreativni strah Univerziteta u Arhusu, koji nije bio uključen u studiju, rekao je da su njeni zaključci usklađeni sa njegovim sopstvenim istraživanjem o psihologiji igrara sa ciljem da se neko preplaši a potom smeje.

Ovo je pokazalo da se zastrašujuća iskustva, kao što su uklete kuće, doživljavaju kao zabava samo ako je količina preživljenog straha odgovarajuća.

„Mnogi ljudi, uključujući glumce, misle da je više straha uvek bolje za osobu koja se plaši. Međutim, istraživanja sugerišu da to nije slučaj. Umesto toga, ljudi traže takozvanu slatku tačku straha, gde je zabava maksimalna. Ovaj rad sugeriše i da humor može biti jedno od oruđa koje glumac ili šaljivdžija mogu koristiti ili promovisati, kako bi pomogao ljudima da dostignu tu tačku“, rekao je Skrajvner.

Treba imati na umu, ističe Skrajvner, da ista vrsta straha ne odgovara svima.

„Svačija ‘slatka tačka straha’ je malo drugačija“,

Simptom/N1