Korkodelović kaže da deluje da se ide na dublju eskalaciju situacije, ali i podvlači da se ne isključuje mogućnost rešavanja konflikta političko-diplomatskim sredstvima.
“Tramp je postao takoreći čuven po načinu pregovaranja. 40.000 američkih vojnika u stanju visoke pripravnosti na Bliskom istoku, uz prateće zalihe vojne opreme i dalje raspoređivanje, ne predstavlja blef ali može biti vid pritiska na Iran. Slično tome, pre dva meseca se pričalo o stacioniranju teških bombardera SAD u Indijskom okeanu, a to je bio sistem odvraćanja itd. Indirektno, SAD su već uključene u rat u pomoći i podršci Izraelu, i vojno i logistički (naoružanje je američko, obaveštajni podaci se razmenjuju itd.). Ali, rekao bih da Trampu ne pada na pamet da ‘sa čizmama bude prisutan u Iranu’. U državi od 1,6 miliona kvadratnih kilometara, sa brdovitim reljefom i ne lakom za osvajače, on zna da bi onaj koji bi ušao tamo mogao da se provede kao u Iraku i Avganistanu. To su bili izuzetno skupi desetogodišnji ratovi, plaćeni u ljudstvu i to svakako nije opcija”, smatra Korkodelović gostujući na televiziji “Vesti”, dodajući da će puno toga ovisiti o intenzitetu rata i razmeni razornih udara.
Ukoliko, ističe, Iranci nastave ovim putem da gađaju Izrael, a rahbar (ajatolah Ali Hamenei) je rekao da će nastaviti, situacija bi se mogla u samom Izraelu pogoršati, te onda Tramp “neće moći da odoli da se SAD umešaju”.
“Da li nekim vojnim udarima – ne treba ispustiti iz vida da je Tramp pod velikim uticajem izraelskog lobija i ljudi oko njega – ili uz pomoć Sija Đinpinga (Kina) i Vladimira Putina (Rusija) da se pokušaju hitni diplomatski napori, ostaje da se vidi. S druge strane, Amerikanci su svesni šta bi značilo udariti vazdušnim putem na atomske reaktore u Bušeru i da bi ti vazdušni udari mogli prouzrokovati scenario sličan černobiljskom (Ukrajina, 1986). Amerika je sigurno svesna toga”, ocenjuje Korkodelović.
Vezano za pitanje savezništava na obema stranama, Korkodelović kaže da je, jasno, kolektivni Zapad uz Izrael, što se vidi iz saopštenja G7, ali da, sa druge strane, treba posmatrati dve zemlje i njihovo “vrlo interesantno” ponašanje u ovoj krizi: Pakistan i Severnu Koreju.
“To su države koje imaju nuklearno oružje. Pakistanski ministar odbrane bio je odsečan, i u više mahova izgovarao je teške reči za Izrael, ali i prestolonaslednika Irana, Rezu Pahlavija iz dinastije Pahlavi pre Islamske revolucije 1979 (očito Zapad igra na njega kao moguću opciju preuzimanja vlasti). On je rekao ‘ukoliko Izrael upotrebi nuklearno oružje protiv Irana, i mi imamo nuklearnu bombu.’ Pakistan ima 170 nuklearnih bojevih glava”, podseća analitičar.
Podseća i da je sa američke strane, još predsednik Džordž Buš, početkom 2000-ih, označio Irak, Iran i Severnu Koreju za “osovinu zla”, ali je Irak “u dobroj meri pacifikovan, iako pokušava, kao pretežno šiitska država da da nekakvu podršku Iranu”.
“U dugom i krvavom ratu između Iraka i Irana (1980–1988), Severna Koreja je bila jedina zemlja koja je pomagala Iran. Dok su Sovjetski Savez, Sjedinjene Države i Francuska podržavali Sadama Huseina i Irak, severnokorejski režim je podržao Iran. Inače, u tom strašnom ratu je poginulo između 670.000 i 2.000.000 vojnika i civila, ali tri do šest puta više Iranaca. To stradanje je ušlo u kolektivno sećanje Irancima, kao što čitava šiitska religija propoveda kult mučeništva. Iranci to pamte”, zaključio je Korkodelović.
Sedmi dan rata izraelsko-iranskog na Bliskom istoku traje nesmanjenom žestinom. Izraelci gađaju ključnu vojnu i nuklearnu infrastrukturu Irana, Iranci uzvraćaju balističkim raketama na gradove u Izraelu. Poginulih je na obema stranama dosta. Rat je počeo iznenadnim izraelskim napadom na Iran 13. juna.
Simptom/M. M.
