Bila je to pobuna i protiv vlasti i protiv uređivačke politike tadašnje Radio-Televizije Beograd (RTB) koja je bila neobjektivna, ratnohuškačka i puna optužbi, laži i vređanja opozicije.
Ta televizija je nazivana „TV Bastilja“ jer je bila glavno propagandno uporište Miloševićevog režima, te su učesnici protesta zahtevali smenjivanje njenih čelnih ljudi. Na demonstracijama, po tadašnjim procenama, bilo je oko 100.000 ljudi iz svih delova Srbije, uprkos pokušajima policije da spreči ulazak u Beograd.
Demonstranti su tražili smenjivanje generalnog direktora RTB Dušana Mitevića i urednika Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova. Vlasti i prorežimski mediji su pristalice opozicije nazivali „snagama haosa i bezumlja“, vređali ih i lažno optuživali.
Zabrana okupljanja, jake snage policije, upotreba suzavca, gumene, ali i bojeve municije, prebijanje demonstranata bili su način na koji se Miloševićev režim obračunavao sa neistomišljenicima. Policija je pokušavala da rastera građane, na početku s Trga Republike, i uz pomoć vodenih topova suzavca i konjice, a sukobi su se potom proširili po okolnim ulicama.
Grupe demonstranata pružale su otpor i uzvraćale kamenicama, motkama i šipkama kao i svim drugim što je moglo da se odlomi iz parkova ili nađe na ulici. Vlast je na ulice tokom večeri izvela i tenkove.
U sukobu demonstranata i policije, po navodima medija, bilo je povređeno više od 200 ljudi, a poginuli su tada sedamnaestogodišnjak Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Milinović je ubijen policijskim metkom nedaleko od raskrsnice „London“, a policajac Kosović je, kako je tada pisano, pošto se u opštem metežu odvojio od kolega, pao s betonskog zida visokog oko dva metra, kod „Beograđanke“, i poginuo.
Tokom demonstracija uhapšen je tadašnji predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković i zabranjen je rad proopozicionih medija televizije Studio B i radija B92. Kao odgovor na represiju, 10. marta studenti su krenuli iz Studentskog grada i zauzeli plato kraj Terazijske česme i tako je, po navodima hroničara, počela „Plišana revolucija“.
Posle nekoliko dana protesta zahtevi studenata su usvojeni, rukovodstvo RTB je smenjeno, a Drašković je pušten iz zatvora. Takođe, ministar policije Radmilo Bogdanović podneo je ostavku, a Radio B92 i Studio B su nastavili rad.
Beograd je tih dana bio u žiži pažnje stranih medija, a svetski poznata, kao simbol pobune, postala je fotografija Dragane Milojević Srdić (1950-2010) koja je 9. marta s tri podignuta prsta stala ispred policijskog vodenog topa dok je udaraju mlazevi. Snimio ju je Peđa Mitić, fotoreporter tadašnjeg dnevnika Borba. Iako nije postigao nikakve konkretne rezultate, Devetomartovski protest je postao simbol borbe protiv režima Slobodana Miloševića.
Simptom/Bez cenzure/Beta
