Jedan mandat Džimija Kartera u Beloj kući bio je praćen ekonomskim i diplomatskim krizama.

U turbulentnim posledicama Votergejta, Karter je pomilovao one koji su izbegli regrutaciju u Vijetnamu i postao prvi američki lider koji je ozbiljno shvatio klimatske promene.

Dok je bio na dužnosti, Karter je pomogao je u sklapanju istorijskog mirovnog sporazuma Egipta i Izraela, ali je morao da se suoči sa iranskom talačkom krizom, nuklearnom nesrećom na Ostrvu tri milje i sovjetskom invazijom na Avganistan.

Kao uzgajivač kikirikija iz Džordžije, stigao je u Vašington 1977. godine sa visokom stopom podrške, da bi ga Ronald Regan pregazio na izborima četiri godine kasnije, kada je pobedio u samo šest saveznih država.

Većina istoričara ocenjuje ga kao prosečnog predsednika.

Nakon što je napustio Belu kuću, Karter je učinio mnogo da povrati ugled: postao je neumorni radnik za mir, životnu sredinu i ljudska prava, za šta je dobio Nobelovu nagradu za mir.

Najdugovečniji predsednik u istoriji SAD, proslavio je 100. rođendan u oktobru 2024.

Lečio se od raka i poslednjih 19 meseci bio je u bolnici.

Nije lako biti prvi čovek Amerike – predsednici i mentalno zdravlje
Američki državni sekretari i Balkan: Preko okeana, ali stalno pred očima
Srbija, Amerika i 140 godina diplomatskih odnosa: „Kao i svaka veza koja traje toliko dugo, bilo je uspona i padova“
Borac za građanska prava
Džejms Erl Karter Junior rođen je 1. oktobra 1924. godine u gradiću Plejns, u saveznoj državi Džordžija, kao najstariji od četvoro dece.

Njegov otac segregacionista pokrenuo je porodični posao sa uzgojem kikirikija, a njegova majka Lilijan bila je registrovana medicinska sestra.

Karter je bio košarkaška zvezda u srednjoj školi, a njegovo iskustvo sa Velikom krizom i stroga baptistička vera proželi su njegovu političku filozofiju.

Proveo je sedam godina u američkoj mornarici – tokom kojih se oženio sa Rozalin, sestrinom prijateljicom – i postao podmornički oficir.

Ali, na njegovo veliko razočarenje, bio je prisiljen da da ostavku na taj položaj posle smrti oca 1953. godine i da se vrati kući da bi vodio porodičnu farmu koja je zapala u probleme.

Prinosi iz prve godine propali su zbog suše, ali je Karter uspeo da preokrene poslovanje u svoju korist i usput se obogati.

Ušao je u politiku sa najniže pozicije, izabran u niz lokalnih školskih i bibliotečkih odbora, pre nego što se kandidovao za senat Džordžije.

Američka politika bila je u previranju posle odluke Vrhovnog suda da se ukine segregacija u školama i Karter je poveo žestoku kampanju na strani građanskih prava.

Njegova farma je bojkotovana, a lokalna Demokratska stranka u Džordžiji pokušala je da ga eliminiše iz senata krađom izbornih glasova.

Ali Karter je uložio žalbu i nakon toga je služio još dva mandata.

Kandidovao se za guvernera 1966. godine, ali nije uspeo da obezbedi nominaciju Demokratske stranke.

Izbore je na kraju dobio kandidat segregacionista.

Posle kampanje je ostao u dubokim dugovima, ali je zato uspeo da skrene pažnju na sebe.

Džimi Karter stupio je u brak sa Rozalin Smit dok je bio na mornaričkoj akademiji
Četiri godine kasnije, poveo je evangelističku i konzervativniju kampanju – ovaj put sa većim uspehom.

Ušao je u guvernersku rezidenciju čvrsto rešen da ostvari svoju misiju.

„Reći ću vam sasvim otvoreno“, objavio je on, „prošlo je vreme rasne diskriminacije.“

Postavio je slike Martina Lutera Kinga na zidove lokalne uprave, dok je Kju Kluks Klana demonstrirao ispred zgrade.

Postarao se da Afro-Amerikanci budu izabrani na javne položaje.

Međutim, bilo mu je teško da pronađe ravnotežu između vlastitih čvrstih hrišćanskih stavova i liberalnih instinkata kad je u pitanju zakon o abortusu.

Iako je podržavao pravo žena na prekid trudnoće, odbio je da poveća finansiranje kako bi im to omogućio.

Pobeda
Kad je Karter pokrenuo kampanju za predsedničku kandidaturu 1974. godine, zemlja se još nije oporavila od skandala sa Votergejtom.

Sebe je predstavio kao jednostavnog uzgajivača kikirikija, neukaljanog upitnom etikom profesionalnih političara sa Kapitol Hila.

U kampanji za predsednika Amerike
Svestan da se Amerika osećala izneverenom od Ričarda Niksona, zakleo se da nikad neće lagati niti namerno obmanjivati. Njegov tajming je bio savršen.

Amerika je želela autsajdera – ruku čistih od Vašingtona – a Karter nije imao nikakvih mračnih tajni.

Ispočetka su ankete pokazivale da ga podržava svega oko četiri odsto demokrata. A samo devet meseci kasnije, uspeo je da porazi aktuelnog predsednika Džeralda Forda. Nije da je bio prirodan materijal za kampanje.

Kao složena ličnost, njegova javna strana uvek je bila obeležena nasmejanom ljubaznošću.

Karter nije bio opušten sa novinarima

„Radujem se ovim konfrontacijama“, rekao je okupljenim predstavnicama štampe, „da malo potru lepe i prijatne stvari koje mi se dešavaju kao predsedniku.“

Iskrenost na koju se zavetovao ga je u više navrata uvaljivala u nevolje.

Slavno je priznao da je „u mislima mnogo puta počinio preljubu“. Potom je proizveo još više novinskih naslova kad je na sve to dodao religiju.

„Bog zna da ću to učiniti“, objasnio je, „i On mi oprašta.“

Karter je u Beloj kući nosio farmerke i džempere i gasio grejanje da bi štedeo energiju. Na krovu je instalirao solarne panele, koje je predsednik Ronald Regan kasnije skinuo.

Njegovi „razgovori kraj kamina“ prenošeni na televiziji bili su svesno opušteni, ali je taj pristup delovao suviše neformalno kad su počeli da se množe problemi.

Mirovni sporazumi
Čim je američka privreda ušla u recesiju, Karterova popularnost je počela da opada.

Pokušao je da ubedi zemlju da prihvati stroge mere štednje kako bi se izašlo na kraj sa energetskom krizom, kao što je ograničavanje sledovanja benzina, ali je naišao na žestok otpor u Kongresu.

Planovi da uvede univerzalnu zdravstvenu zaštitu takođe su zapeli u zakonodavstvu, dok su stopa nezaposlenosti i kamatne stope skakali u nebesa.

Njegova politika prema Bliskom istoku započela je trijumfom, kada su egipatski predsednik Sadat i izraelski premijer Begin potpisali sporazum u Kamp Dejvidu 1978. godine.

Godinu dana kasnije, potpisao je sporazum SALT Dva sa Sovjetskim Savezom, postavivši ograničenja na strateško oružje.

Ali uspesi u inostranstvu bili su kratkog daha.

Revolucija u Iranu, koja je dovela do hvatanja američkih talaca i sovjetska invazija na Avganistan predstavljali su teške izazove.

Američki bojkot Olimpijskih igara 1980. u Moskvi, uveden iz protesta zbog sovjetske invazije na Avganistan, podržao je veliki broj zemalja – ali su se igre ipak održale.

Iste godine je Karter prekinuo diplomatske veze sa Iranom i uveo trgovinske sankcije u očajničkom pokušaju da oslobodi američke taoce.

Pokušaj da se oni silom oslobode završio se katastrofom, u kojoj je poginulo osam američkih vojnika.

Incident je sasvim sigurno ugasio svaki nadu za njegov reizbor.

Poraz od Regana

Karter je uspeo da se izbori sa ozbiljnim takmacom u vidu senatora Edvarda Kenedija za demokratsku predsedničku nominaciju 1980, a osvojio je 41 odsto sveukupnih glasova na narednim predsedničkim izborima.

Ali to nije bilo ni izbliza dovoljno da bi pobedio republikanskog protivnika Ronalda Regana.

Bivši glumac je uleteo uBelu kuću sa ubedljivom pobedom po sistemu elektorskog koledža. Poslednjeg dana mandata, Karter je objavio uspešan završetak pregovora za puštanje talaca.

Iran je odlagao vreme njihovog polaska sve dok predsednik Regan ne položi zakletvu.

Džimi i Rozalin Karter dočekuju Nensi i Ronalda Regana u Beloj kući

U znak priznanja za njegove napore na obezbeđivanju puštanja talaca, Regan je zamolio Kartera da otputuje u Nemačku i da ih dočeka kad su konačno oslobođeni.

Po napuštanju dužnosti, Karter je imao jedan od najnižih procenata podrške bilo kog američkog predsednika u istoriji.

Ali narednih godina uradio je mnogo da popravi reputaciju.

U ime američke vlade, išao je na mirovnu misiju u Severnu Koreju koja se na kraju završila Dogovorenim okvirom, ranim pokušajem da se postigne sporazum o razoružavanju nuklearnog arsenala.

Pomogao je da se demokratski izabrani predsednik Haitija vrati na dužnost posle vojnog puča 1994, a obavljao je i diplomatske poslove u brojnim zemljama, među kojima i Kinu, Bosnu i Hercegovinu, i Kubu.

Njegova biblioteka, Karterov predsednički centar, postala je uticajna sortirnica ideja i programa namenjenih rešavanju međunarodnih problema i kriza.

Nobelova nagrada
Istaknut među Karterovim programima bio je Global 2000, međunarodna organizacija za pomoć čiji je cilj bio unapređenje kontrole bolesti i poljoprivredna produktivnost u zemljama u razvoju.

Karter je 2002. godine postao treći američki predsednik, posle Teodora Ruzvelta i Vudroa Vilsona, koji je dobio Nobelovu nagradu za mir.

On je jedini koji je to priznanje primio nakon što je napustio Belu kuću.

„Najozbiljniji i najrasprostranjeniji problem“, rekao je on u svom govoru na dodeli“, „jeste sve veći jaz između najbogatijih i najsiromašnijih ljudi na svetu.“

Tokom naredne decenije, putovao je svuda u misiji unapređivanja odnosa među zemljama.

Sa Nelsonom Mandelom osnovao je Elders, grupu globalnih lidera koji su se posvetili radu na miru i ljudskim pravima. Zalagao se za kontrolu oružja, istopolne brakove i ukidanje smrtne kazne.

Protivio se zlostavljanju zatvorenika u Zalivu Gvantanamo, izraelskom istorijatu kršenja ljudskih prava i ratu Džordža Buša u Iraku.

Karter je ponekad bio izričit u kritici na račun predsednika Donalda Trampa, rekavši za Vašington post 2018. da je 45. predsednik bio „katastrofa“ sa „stavom odbijanja da se prihvati istina“.

Kasnije godine
Džimi Karter se nikada više nije kandidovao ni za jednu javnu funkciju.

Umesto toga, zadovoljio se ulogom iskusnog državnika, govoreći sa moralnim autoriteta sa pozicije levog centra.

U penziji, Karter se odlučio za skroman način života – što je upadljiva razlika u odnosu na njegove naslednike.

Za Vašington post je izjavio da je, kad se vratio u Džordžiju, njegov posao sa kikirikijem – prebačen u fiducijarnu svojinu tokom njegovog predsedničkog mandata – bio 1,5 miliona dolara u dugovima.

Karter nije želeo da unovči vreme provedeno u Ovalnoj sobi.

„Ne vidim ništa loše u tome; ne osuđujem druge što su to radili“, rekao je on za Post.

„Samo nikad nisam imao ambicija da budem bogat.“

Odbijao je dobro plaćena gostovanja i pozicije u korporativnim odborima u korist prostog života sa Rozalin u Plejnsu, u Džordžiji, gde su oboje rođeni.

Njih dvoje su proslavili 75. godišnjicu braka 7. jula 2021. godine.

Karter je jedini savremeni predsednik koji se vratio životu u kući u kojoj je živeo pre nego što je ušao u politiku.

Nakon vremena koje su proveli u Vašingtonu, Karter i Rozalin su se vratili u svoju prizemnu trosobnu kuću.

Prema pisanju Posta, procenjena vrednost kuće Karterovih iznosila je 167.000 dolara – manje nego vozila Tajne službe parkirane ispred nje da ih zaštite.

Lečen je od raka, bolesti koja je ubila oba njegova roditelja i tri sestre, u avgustu 2015. godine, objavivši mesecima kasnije da je izlečen od te bolesti.

U maju 2019. godine, Karter je operisao slomljeni kuk, posle pada kod kuće.

Ali povreda ga nije dugo zaustavila. Svega nekoliko meseci posle hirurškog zahvata, vratio se na posao kao volonterski graditelj Staništa za humanost.

Bivši predsednik i njegova žena počeli su da rade s ovom dobrotvornom organizacijom 1984. godine i od tada su pomogli u obnovi više od 4.000 kuća.

Nastavio je da predaje veronauku u Baptističkoj crkvi Maranta u Plejnsu, ponekad dočekujući na časove potencijalne predsedničke kandidate iz redova demokrata.

Napisao je nekoliko knjiga, a njihove audio verzije osvojile su tri nagrade Gremi.

U martu 2019. godine, Karter je postao najstariji živi predsednik u američkoj istoriji.

Njegova politička filozofija sadržala je ponekad sučeljene elemente konzervativnog odrastanja u malom gradu i njegovih prirodnih liberalnih instinkata.

Ali najjače motivacija u njegovoj doživotnoj javnoj službi bila su njegova duboka religijska uverenja.

„Ne možete da razdvojite religijska uverenja od javne službe“, rekao je on.

„Nikad nisam primetio nikakav sukob između božje volje i moje političke dužnosti. Ako prekršite jedno, prekršili ste i drugo.“

Džimi Karter će biti sahranjen uz državne počasti 9. januara u Vašingtonu.

Simptom/BBC na srpskom