Januar 1990. godine ostao je jedan od najzanimljivijih trenutaka u ekonomskoj istoriji nekadašnje Jugoslavije. Posle godina hiperinflacije i svakodnevnog gubitka vrednosti novca, uveden je konvertibilni dinar – potez koji je tada mnogima delovao kao poslednja velika šansa za stabilizaciju privrede.

Za generacije koje pamte kraj osamdesetih, postojala je jedna gotovo automatska navika – čim bi primili platu, mnogi građani pokušavali su da je zamene za nemačke marke, piše Yugopapir.

Razlog je bio jednostavan: domaća valuta je brzo gubila vrednost, a ljudi su pokušavali da sačuvaju ono što su zaradili.

U takvoj atmosferi, odluka savezne vlade na čelu sa Antom Markovićem da uvede konvertibilni dinar predstavljala je veliki preokret.

Po prvi put posle dužeg vremena, građani su dobili valutu koju su mogli legalno da menjaju za strane valute u bankama, umesto da sigurnost traže na ulici i crnom tržištu.

Dinar koji je mogao da se menja za marke i dolare
Proglašenje konvertibilnosti bilo je jedno od ključnih iznenađenja ekonomskog programa tadašnje savezne vlade.

Dok su pojedine mere, poput kontrole plata i pokušaja stabilizacije cena, bile očekivane, malo ko je verovao da će dinar tako brzo dobiti mogućnost slobodne zamene za strane valute.

Konvertibilnost je trebalo da vrati poverenje u domaći novac i omogući privredi normalnije poslovanje.

Za kompanije je to značilo lakše poslovanje sa inostranstvom, jednostavniji uvoz i izvoz, ali i veću odgovornost jer više nije bilo moguće poslovati uz stalno oslanjanje na slabu valutu.

 
Građani prvi put nisu morali odmah da kupuju marke
Za obične ljude promena je bila možda i najvidljivija.

Godinama je važilo pravilo da se novac ne čuva u dinarima, već u stabilnijim stranim valutama.

Ljudi su strahovali da će plata koju prime danas već za nekoliko dana vredeti manje.

Uvođenjem konvertibilnog dinara pojavila se nada da domaća valuta može ponovo da postane sredstvo poverenja.

Turisti, privrednici i građani više nisu morali da zavise od crnog tržišta i nepredvidivih kursnih razlika.

Oslonac je bila nemačka marka
Novi kurs dinara bio je vezan za nemačku marku, valutu koja je tada predstavljala simbol stabilnosti u Evropi.

Ideja je bila da čvrsta veza sa jakom valutom pomogne u vraćanju poverenja i obuzdavanju inflacije.

Međutim, ekonomisti tog vremena upozoravali su da sama promena kursa nije dovoljna.

Da bi valuta ostala stabilna, bilo je potrebno da domaća privreda bude konkurentna, da proizvodnja raste i da cene ne povećavaju brže nego što ekonomija može da podrži.

Šest milijardi dolara kao garancija stabilnosti
Veliki optimizam tada su stvarale i devizne rezerve države.

Prema navodima iz tog perioda, Jugoslavija je raspolagala sa oko šest milijardi dolara deviznih rezervi, koje su trebalo da budu oslonac novoj monetarnoj politici.

Te rezerve trebalo je da omoguće Narodnoj banci da održi stabilnost kursa i odgovori na moguće pritiske na tržištu.

Poslednja velika ekonomska nada Jugoslavije?
Iako reforme Ante Markovića nisu uspele da ostvare dugoročne ciljeve zbog političke krize i raspada zemlje, period uvođenja konvertibilnog dinara ostao je upamćen kao trenutak kada je izgledalo da je ekonomski oporavak moguć.

Za jedne je to bio dokaz da odlučne reforme mogu da preokrenu i veoma tešku situaciju.

Za druge, to je bio poslednji period kada se činilo da bi privreda mogla da krene potpuno drugačijim putem.

Više od tri decenije kasnije, januar 1990. godine i dalje se pamti kao trenutak kada je dinar, makar nakratko, ponovo postao simbol stabilnosti i nade.

Simptom/Bizportal.rs