Turski ministar energetike kaže da kriza u Ormuskom moreuzu, usled rata Sjedinjenih Država i Izraela protiv Irana, ukazuje na važnost diverzifikacije energetskih ruta i da će primorati svet da se kreće ka formiranju nove energetske strukture.

Turski ministar energetike i prirodnih resursa Alparslan Bajraktar, u ekskluzivnom intervjuu za Al Džaziru Arabik, govorio je o efektima krize izazvane iranskom odmazdnom blokadom moreuza, nazivajući trenutnu globalnu energetsku krizu „majkom svih kriza“.

Bajraktar ​​je tvrdio da je zahvaljujući velikim investicijama Turske u energetiku i infrastrukturu, njenom geografskom položaju između Azije i Evrope i prisustvu rezervi nafte i prirodnog gasa u svom regionu, postala ključna zemlja u regionu u oblasti energetike, posebno zato što se u njoj nalaze dva ključna cevovoda, „Plavi tok“ i „Turski tok“

Ministar je takođe sugerisao da je Ankara dobro prilagođena da prebrodi krizu, jer ima dovoljne strateške rezerve energije, sa skladištima gasa koja su 72 odsto puna, u poređenju sa Evropom koja ima samo 28 odsto.

Ali Bajraktar ​​je rekao da rastuća cena nafte i gasa i dalje opterećuje državni budžet, jer povećanje cene barela nafte za 1 dolar košta Ankaru oko 400 miliona dolara.

Transkript intervjua Al Džazire sa turskim ministrom u kojem se razgovara o globalnoj energetskoj krizi. Izmenjeno je radi dužine i jasnoće:

Al Džazira: Čitav svet pati zbog tenzija u regionu Zaliva i Ormuskom moreuzu od 28. februara. Kako vidite trenutnu situaciju u pogledu snabdevanja energijom i bezbednosti?

Bajraktar: Prolazimo kroz ono što bismo mogli nazvati „majkom svih kriza“. Svet je bio svedok mnogih naftnih kriza u proteklih 50 godina, kao što je kriza nakon COVID-19 i nakon ukrajinsko-ruskog rata, ali ova kriza izgleda da je najveća od svih. Uprkos tome, rekao bih da je svet postao imun na takve krize. Osvrćući se na proteklih 20 godina, čini se da su krize postale nova normalnost.

Trenutna situacija je sledeća: svetu je potrebno 103 miliona barela nafte dnevno, ali je ponuda trenutno ograničena zbog zatvaranja Ormuskog moreuza, najvažnije svetske tranzitne rute za naftu. Postoji deficit od približno 20 miliona barela, a svet traži rešenje.

Sa prekidom vatre koji počinje danas [sreda], naša nada u poboljšanje situacije je porasla, jer su cene nafte počele da padaju, a očekuje se da će se situacija dodatno poboljšati sa nastavkom plovidbe u moreuzu. Naša nada je da ćemo postići trajni mir.

AJ: Kako bi ova kriza mogla dovesti do promene na mapi snabdevanja energijom?

Bajraktar: Epicentar krize je Ormuski moreuz, i postoje dve stvari na koje bih želeo da skrenem pažnju u ovoj oblasti.

Prvi je izuzetno važan cevovod u Saudijskoj Arabiji koji transportuje njenu naftu od istoka ka zapadu. Zahvaljujući njemu, kraljevina može da transportuje veliki deo svoje nafte do Crvenog mora, a odatle do globalnih tržišta.

Drugi je cevovod u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koji transportuje 1,8 miliona barela nafte do luke Fudžejra.

Zamislite kakva bi situacija bila da ovih cevovoda nije bilo? Kažem ovo zato što je diverzifikacija važnija nego ikad – bez nje bi se svet suočio sa još razornijom krizom. Važna lekcija koju učimo je da nas kriza tera da se krećemo ka novoj energetskoj arhitekturi.

AJ: Kako vidite širenje trenutnog šoka, njegovu brzinu i njegov uticaj? Hoće li se pogoršati?

Bajraktar: Nadam se da se kriza neće pogoršati, i trenutno svi očekuju da će se u nekom trenutku zaustaviti, a prekid vatre je takođe pojačao ovo očekivanje.

Kriza se takođe različito odražava na Istoku i Zapadu. Na Zapadu se trenutno primećuje uticaj na cene, dok na Istoku postoje i problemi sa snabdevanjem, što znači da postoje problemi i sa snabdevanjem i sa cenama. Svet sada počinje da oseća ekonomski uticaj krize. Iako se čini da trenutno na Zapadu nema problema sa snabdevanjem, rast cena je pogodio sve. Ako biste danas želeli da kupite pošiljku za fizičku isporuku, morali biste da platite 140 dolara po barelu, a ova cena bi mogla da poraste i na 200 dolara. Ovo je, naravno, najgori mogući scenario. U takvom scenariju, globalna ekonomija bi mogla da uđe u još jednu recesiju, sa smanjenjem nacionalnih ekonomija i rastom inflacije. Nažalost, kraj ove situacije mogao bi biti razarajući za ceo svet. Stoga, svi žele što brži kraj ove situacije i nadamo se da će prekid vatre dovesti do trajnog mira.

AJ: Može li se reći da Turska brzo napreduje ka tome da postane alternativni energetski koridor? I da li mislite da jača svoj cilj da postane energetsko čvorište?

Bajraktar: Želeo bih da počnem tako što ću istaći da energetska bezbednost obuhvata tri aspekta: bezbednost snabdevanja, bezbednost potražnje i bezbednost transporta. Šta pod tim podrazumevam? U zemlji poput Turske, koja se, kao i Evropa, oslanja na spoljne izvore energije, bezbednost snabdevanja je fundamentalno pitanje. Za zemlje poput Saudijske Arabije, Katara i UAE, prioritet je bezbednost potražnje.

Na primer, ovo pitanje je došlo do izražaja tokom pandemije koronavirusa, kada su neke zemlje objavile da neće kupovati naftu, a bezbednost potražnje im je postala vitalna.

Sada se postavlja veoma važno pitanje u vezi sa energetskom bezbednošću. Postoji potražnja i postoji ponuda, ali da li postoji bezbednost transporta? Ormuski moreuz je zatvoren i stoga nema transporta. Zemlje poput Saudijske Arabije, Katara i UAE kažu: „Proizvodimo i zalihe su spremne“, dok kupci u Aziji čekaju, govoreći: „Pošaljite gas“, ali zalihe ne mogu da napuste Ormuski moreuz. Moja poenta je da su sve dimenzije energetske bezbednosti od kritične važnosti.

U Turskoj već godinama ulažemo ogromna ulaganja u infrastrukturu, uključujući cevovode, skladišta i strategije diverzifikacije. Naš primarni cilj je da obezbedimo energetsku bezbednost u našoj zemlji, koja ima 86 miliona stanovnika i 34 miliona vozila, a svima je potrebna električna energija. Stoga su naša ulaganja prvenstveno usmerena ka zadovoljavanju ovih potreba. Štaviše, zahvaljujući ovim ulaganjima, našem geografskom položaju i prisustvu svetski poznatih rezervi nafte i prirodnog gasa u našem regionu, postali smo ključna zemlja u regionu. Imamo dva glavna cevovoda, Plavi tok i Turski tok, koji dolaze iz Rusije, preko kojih dobijamo prirodni gas. Takođe imamo dve ulazne tačke za gas u Tursku, jednu iz Azerbejdžana, a drugu iz Irana. Takođe smo uspostavili skladišta prirodnog gasa na brojnim lokacijama, povećali kapacitet naših cevovoda koji se povezuju sa Evropom i nedavno počeli da snabdevamo Siriju gasom kroz region Kilis. Zahvaljujući našim integrisanim partnerstvima, uložili smo značajna sredstva sa našim susedima u infrastrukturu za električnu energiju, prirodni gas i naftu.

Zahvaljujući ovoj infrastrukturi, oko 80 milijardi kubnih metara prirodnog gasa sada se može transportovati do Turske morem ili cevovodima.

Imamo kapacitet apsorpcije koji prevazilazi našu domaću potrošnju, a taj višak nam daje mogućnost da ga prodamo našim susedima, a zatim i celoj Evropi preko Bugarske i Grčke. Pošto je ovom regionu očajnički potreban gas, ova situacija nas automatski stavlja u centralnu poziciju u energetskom sistemu.

AJ: U svetlu ove krize, koji su vaši predlozi za region?

Bajraktar: U svetlu ove krize, naglašavamo regionu potrebu za formulisanjem nove strukture energetskog sistema. Moraju postojati nove linije snabdevanja koje su tehnički i komercijalno održive.

Imamo tri predloga.

Prvi, transport turkmenskog gasa [iz Turkmenistana] preko Kaspijskog mora do Turske i Evrope je predlog o kome razgovaramo godinama i neophodan je projekat.

Drugi, produženje naftovoda [Irak-Turska] do Basre, što je od vitalnog značaja za Tursku, Irak, ali i za globalna tržišta.

I treći, izgradnja gasovoda za prirodni gas od Katara do Turske, koji prolazi kroz Saudijsku Arabiju, Jordan i Siriju, je ogroman, izuzetno neophodan i tehnički i komercijalno održiv projekat.

Najvažnija stvar koju svet i region moraju da urade jeste diverzifikacija svoje energetske infrastrukture, a mi moramo da sprovedemo različite infrastrukturne projekte. To su predlozi za važne projekte koji će ublažiti energetsku krizu koju trenutno doživljavamo na globalnom nivou.

AJ: Kako je turska ekonomija pogođena nedavnom energetskom krizom?

Bajraktar: Povećanje cene barela nafte za 1 dolar košta nas oko 400 miliona dolara, a to znači da je finansijski teret veoma veliki, jer smo velika zemlja sa ogromnom potrošnjom.

Finansijski gledano, ako se cene nafte ove godine stabilizuju na prosečno oko 100 dolara, dodatni troškovi nafte i goriva za nas će verovatno biti najmanje između 13 i 14 milijardi dolara.

Što se tiče prirodnog gasa, troškovi bi mogli dostići između 7 i 10 milijardi dolara. Govorimo o problemu koji će dodatno opteretiti Tursku.

Trenutno ne vidimo nikakve rizike na kraći i srednji rok na osnovu trenutne situacije, ali ne znamo koliko će ova situacija trajati ili da li će biti drugačijeg razvoja događaja ili daljeg smanjenja ponude.

AJ: Da li imate dovoljno strateških rezervi? I kakav je vaš plan za vanredne situacije?

Bajraktar: Što se tiče prirodnog gasa, naša skladišta su 72 odsto popunjena, u poređenju sa samo 28 odsto u Evropi. Nastavljamo da ih punimo, uzimajući u obzir i sigurnost snabdevanja i troškove i ekonomski uticaj određivanja cena.

Što se tiče skladišta sirove nafte, trenutno je više od 50 odsto popunjeno. Samo oko 10 odsto naših potreba za naftom prolazi kroz Ormuski moreuz, što je procenat koji se može upravljati.

Simptom/Aljazeera