Centralni i severni deo Srbije važe za najznačajnija nalazišta ove skupocene gljive.

Kako za Forbes Srbija kažu oni koji se bave ovim poslom i predstavnici udruženja, siva zona cveta u ovoj oblasti. Zabrinjava i to što, kako kažu, nema volje nadležnih da se tome stane na put.

To je razlog što su cene ove robe kod nas niže nego na stranim tržištima na koja tartufi odlaze. Zbog toga su domaći sakupljači na velikom gubitku, tvrde sagovornici Forbes.

Između šume i traženja tartufa i sive ekonomije
Još više muke zadaje i loša sezona. Prošlogodišnje suše ostavile su posledice i na rod, a i na kvalitet.

U Srbiji je svega nekoliko registrovanih firmi koje se bave sakupljanjem i prodajom tartufa i proizvoda od njega. Procenjuje se da postoji između 3.000 i 5.000 tragača, odnosno sakupljača.

Ipak, nemaju svi licencu za sakupljanje. Ili sakupljaju više nego što su prijavili, kaže jedan od sagovornika Forbes.

Zbog svega toga je prethodnih godina bilo dosta sukoba u šumama. Dogodilo se čak i ubistvo u blizini Sremske Mitrovice gde se sumnja da je upravo lov na tartufe bio razlog.

Dešavalo se i da određena količina ove robe bude zaplenjena na granici zbog toga što nema potrebnu dokumentaciju. Problema je, stiče se utisak, dosta. A kako ih rešiti?

Oko 70 odsto prometa tartufa u sivoj zoni
Predsednik Mikološko-gljivarskog saveza Srbije Zoran Jelenković kaže za Forbes Srbija da sivo tržište, kada je u pitanju berba i distribucija tartufa, cveta upravo zbog toga što ne postoji adekvatna zakonska regulativa. Takođe i zbog nepostojanja volje nadležnih da se to promeni.

„Prema našim procenama, 70% posla koje se tiču trgovine tartufima je u sivoj zoni. Jasno je koliki je to gubitak za budžet naše države„, upozorava Jelenković.

U ovom savezu kažu da su pre nekoliko godina uveli mogućnost polaganja ispita za dobijanje sertifikata za licenciranog sakupljača tartufa. Izdali su i skripte iz kojih mogu da uče o tome.

Do sada je licencu tog saveza dobilo svega oko 200 tartufara.

Kvote za sakupljanje tartufa unapred da se predvide
Kompanije koje dobiju dozvolu za skupljanje zaštićenih vrsta dužne su da organizuju stručnu obuku sakupljačima i izdaju potvrde o stručnoj osposobljenosti. To je preduslov i za tragače i za firme.

Jelenković pojašnjava da postoje pravila kako se ove gljive beru da se ne bi oštetilo stanište i da se u budućnosti ostane bez ovog blaga.

Istrani se sele u Srbiju
Upozorava i na moguće dugoročnije probleme koji su zadesili neka druga staništa poznata po tartufima.

Upravo tako nešto desilo se u Istri. Tamošnji tartuf (istarski tartuf) važio je za brend, a sada te gljive gotovo da više nema, kaže Jelenković. Pribojava se da će zato i srpski tartufi završiti kao istarski.

„Tamošnji tartuf nestao je upravo lošim branjem i uništavanjem staništa. Njihovi tartufari počeli su da se sele u Srbiju. Zato se bojim da se i našim staništima to može desiti kako nemamo dovoljno obučenih tartufara“, kaže.

Osim toga, Jelenković tvrdi da nije važno samo sakupljati već i znati kakvu biljku tartufar bere, kako se ne bi desila trovanja i slično. Zna se i kako izgleda i miriše tartuf koji je zreo, i onaj koji nije. Drugim rečima, onome ko želi da se bavi ovim poslom nije dovoljno da ima grabulje ili dresira psa – mora da ima i predznanje.

Navodi primer da, kao što ribolovci i lovci polažu ispite, takav dogovor i tartufari mogu da imaju sa državom. Na tome su predstavnici saveza i insistirali.

Višak sakupljenog uglavnom za nelegalnu distribuciju
Šta su još problemi? Jelenković kaže da se ne može sprečiti niti uticati na to da neko ubere više od onoga što je naveo prilikom podnošenja zahteva za kvote jer kontrole te vrste takoreći nema.

Najveći problem je što se berači uglavnom ne pridržavaju tih kvota. Ujedno je tu prostor da se sklizne u sivu zonu.

„Imate kvotu koja iznosi 10 odsto od procenjene vrednosti po kilogramu. Na primer, ako neko sakupi 10 kilograma belog i 30 crnog za koje je dobio odobrenje, to je legalno, ali je problem kada se sakupi više jer nema kontrole i to se prodaje dalje nelegalnim kanalima. Kontrola je veoma loša. Praktično ako je tartufar bio u prilici da sakupi više, to što je višak, a nije prijavio, prodaće na crno“, kaže.

Tako tartufi ubrani u Srbiji uglavnom završavaju u Italiji ili Hrvatskoj, ali i još nekim zemljama.

„Od tartufara koji su se obraćali našem savezu čuo sam da su u poslednje dve godine Albanci otkupili skoro sve količine i prošvercovali dalje. Nešto je otišlo u SAD, nešto u Italiju i Francusku“, prepričava.

 

Foto video

 

Psi kao glavni tragači

Potraga za tartufima počinje rano ujutru, u zoru, kada su uslovi u šumi najpovoljniji. Psi su glavni „radnici“ u ovom poslu.

Obično se angažuju psi rase lagoto romanjolo, koja je poznata je dobrom njuhu za zrele tartufe.
Uloga pasa je ključna, s obzirom na to da je tartuf gljiva koja raste ispod površine zemlje, i u momentu zrelosti ispušta specifičan miris koji dresirani psi tragači odmah prepoznaju, vode tragača do nalazišta i iskopaju svež tartuf, kažu sagovornici Forbes.

Ipak, tartufe mogu da traže i druge rase pasa ako se pravovremeno dresiraju.
I restorani i hoteli u Srbiji traže ovu gljivu
U firmi Damar tartufi kažu da su još oko 2010. prepoznali neiskorišćen potencijal koji Srbija ima za tartufe.

Ističu da Srbija obiluje prirodnim bogatstvom, pogoduju i klima i zemljište, ali ipak nedostaje jasna strategija pozicioniranja na gastronomskoj mapi.

„S obzirom na to da u Srbiji tada nije postojala razvijena praksa niti smernice u ovom poslu, morali smo sami da učimo o specifičnostima tartufa, gastronomiji i tržištu“, pričaju za Forbes. Tako su firmu registrovali četiri godine kasnije.

Imaju mrežu profesionalnih tragača koji sa svojim posebno obučenim psima gotovo svakodnevno, tokom cele godine, pretražuju locirana nalazišta tartufa. Procedura je takva, da kada tragači sakupe određene količine, one se istog dana direktno iz šume transportuju u centralni magacin.

Izvoz uglavnom u Ameriku, Kanadu, Rusiju…
S obzirom na to da je tartuf gljiva, uz strogo kontrolisane uslove, odgovarajuću temperaturu i rashladne uređaje, može ostati u upotrebljivom stanju do dve nedelje.

Kako kažu u ovoj firmi, njihovi pretežni kupci su ipak restorani i hoteli širom Srbije. Istovremeno, izvoze i proizvode i sveže tartufe u Rusiju, na Bliski istok, zatim Ameriku, Kanadu, Japan, ali i zemlje regiona.

Za sada ne uvoze. Koriste isključivo tartufe domaćeg porekla, a i te količine, kako kažu, zadovoljavaju njihove sadašnje potrebe.

„Sankcije za one koji ne poštuju procedure“
I u Damaru kažu da siva zona u praksi itekako postoji. „Svi oni koji učestvuju u aktivnostima koje podstiču sivu ekonomiju i izbegavaju poreske obaveze prema državi treba da budu sankcionisani“, kažu u Damar tartufima.

Uredbom je predviđeno da su za pravna lica kazne od 500.000 do 1.000.000 dinara.

One su predviđene u slučaju da sakupljaju zaštićene vrste bez dozvole ministarstva. Takođe i u količini koja dozvolom nije odobrena.

Kazne su predviđene i ako i stavljaju u promet zaštićene vrste bez organizovane stručne obuke sakupljača. Kazne za fizička lica su od 5.000 do 50.000 dinara.

U Ministarstvu zaštite životne sredine nisu odgovorili na upit Forbes o tome koliko sakupljača i firmi konkuriše za kvote i koliko ih izdaju godišnje, kao ni koliko ta obaveza košta.