Tajvanski predsednik Laj Ćingde ovu nedelju provodi u poseti pacifičkim državama Palau, Maršalska Ostrva i Tuvalu, koje imaju zvanične diplomatske odnose sa njegovim vladom.

Ranije ove jeseni tajvanski ministar inostranih poslova Lin Ćalung je bio na dužoj turneji po latinoameričkim i karipskim zemljama koje priznaju vladu u Tajpeju kao subjekta koji reprezentuje čitavu Kinu – posetio je Gvatemalu, Belize, Svetu Luciju, Sveti Vinsent i Grenadin, te Sveti Kits i Nevis.

Reč je o koncentrisanom pokušaju da se kroz preispitivanje dosadašnjih zajedničkih projekata i istraživanje potreba domaćina iznađu načini da ih Tajvan dalje, na konkretan i efikasan način, podrži finansijski i tehnološki i tako ubedi da ne odustanu od diplomatskih odnosa s njim.

Ovo stoga što je moćna matica Kina svojom ogromnom ekonomskom centripetalnom silom uspela da od 2016. naovamo privuče deset država da svoje ambasade prebace iz Tajpeja u Peking.

Trend povlačenja priznanja

Tako je preostalo samo 12 zemalja, uglavnom Pacifika, centralne Amerike i Kariba, koje održavaju diplomatske veze sa Tajvanom.

Često se kaže da one Tajvan priznaju kao nezavisnu državu, ali to je zapravo jedna vrsta stenografskog izraza – one, precizno rečeno, priznaju vladu u Tajpeju kao jedinog legitimnog predstavnika čitave kineske države i naroda, što praktično znači da ne dovode u pitanje to da je Tajvan deo Kine.

Uostalom, sam Tajvan, po ustavu, sebe definiše kao deo Kine, s tim što poslednjih godina režim Demokratsko-progresivne partije osporava i ignoriše tzv. kompromis iz 1992. godine, kada su se vlade u Pekingu i Tajpeju saglasile da postoji samo jedna Kina, i sve više govori o svom ostrvu kao nezavisnoj državi.

I dok SAD i njeni evropski saveznici, uprkos činjenici da formalno priznaju isključivo legitimitet vlade u Pekingu, intenziviraju političke, ekonomske i vojne veze sa Tajvanom i tako praktično signaliziraju da podržavaju njegovu defakto nezavisnost, paralelno s tim procesom teče trend otpriznavanja vlade u Tajpeju. Nikaragva, Honduras i Panama su neke od latinoameričkih država koje su poslednjih godina raskinule veze s Tajpejom, što zbog ideoloških razloga, što zbog privlačnosti kineskih investicija i izvoznih poslova u Kinu.

Analitičari u istočnoj Aziji ocenjuju da bi sledeći njihovim stopama mogao da pođe Paragvaj, jer se njegova ekonomija u dobroj meri oslanja na izvoz govedine i soje, koje Kina uvozi u velikim količinama, ali od njegovih suseda Brazila i Urugvaja.

S druge strane, mada kupuje paragvajske poljoprivredne proizvode, Tajvan nema populaciju i potražnju koja bi bila značajna za ekonomiju južnoameričke države. Tajpej, međutim, vladi u Asunsionu periodično, na svakih pet godina, pruža finansijsku pomoć, koja iznosi prosečno po 150 miliona dolara, što je malo u odnosu na to koliko bi mogao da ponudi Peking.

Prošle godine, pišu tajvanski mediji, paragvajski predsednik Santjago Penja Palasios u više navrata je istakao želju da unapredi trgovinske odnose sa Kinom, zašta bi preduslov verovatno bilo povlačenje priznanja vlade u Tajpeju. Međutim, on je bio i jedan od retkih stranih lidera koji je prisustvovao inauguraciji novog tajvanskog predsednika Laja u Tajpeju, tako da je moguće da je signaliziranje želje za jačim odnosima sa Pekingom bio manevar za stimulisanje tajvanskih investicija.

Ipak, s obzirom na visinu kineskih ulaganja u zemljama susedima Paragvaja i činjenicu da se Penjina poseta, budući da je uzvratna, može protumačiti kao diplomatska kurtoazija, jedan broj političkih komentatora na Tajvanu je pesimistički raspoložen kada je u pitanju budućnost diplomatskih veza njihovog ostrva sa tom južnoameričkom državom.

Najveći prijatelj ili politički saveznik Tajvana među latinoameričkim državama je, čini se, Vlada Gvatemale, koja je svoju privrženost dobrim odnosima sa Tajpejom u nekoliko navrata demonstrirala i na međunarodnoj sceni: 2009. podržala je žalbu Tajvana protiv matice Kine u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a 2020. kandidaturu tog pacifičkog ostrva za članstvo u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Njen važan motiv za to tradicionalno je bio održavanje dobrih odnosa sa svojim najvećim spoljnotrgovinskim partnerom SAD.

Na Tajvanu, međutim, strahuju da bi zbog političke nestabilnosti i ekonomskih poteškoća tamošnji predsednik Bernardo Arevalo sada mogao da odluči da radi sprovođenja mera za oporavak ekonomije i programa socijalne pomoći zatraži finansijsku pomoć Pekinga.

Tajvanski novac i uticaj SAD i njenih saveznika kao aduti

Kada su u pitanju države centralne Amerike, primetan je politički obrazac po kojem njihove desničarske vlade održavaju veze sa Tajvanom pre svega da bi odobrovoljile Vašington, koji deluje kao njihov patron, dok za prebacivanjem priznanja na Peking obično posežu levičarske vlade koje žele veću nezavisnost od SAD i potražuju novac s kojim bi mogle da sprovedu šire programe socijalne pomoći i zaštite (i to naročito u slučaju kada Kina nadmaši SAD po obimu ekonomske razmene sa njima).

Jedan od motiva tajvanske diplomatske i ekonomske ofanzive usmerene na Gvatemalu, Belize i druge zemlje koje je nedavno posetio ministar inostranih poslova Lin upravo je to što su u njima sada na vlasti levičari, te stoga preti opasnost da se priklone Pekingu.

Zemlje koje nastavljaju da održavaju diplomatske odnose sa Tajpejom uglavnom su ekonomski nedovoljno razvijene i zadužene, pa im je potrebna kontinuirana ekonomska pomoć, zbog čega su, smatraju na Tajvanu, ranjive i osetljive na ponude finansijske prirode koje dolaze iz Pekinga. Zato, ako Tajvan želi da ih zadrži u svom jatu, on mora da posegne za onim što se slobodno može nazvati “finansijskim podmićivanjem”.

Tajvanski analitičari ocenjuju da, uprkos tome što je broj država koje priznaju vladu u Tajpeju mali i što su one demografski i ekonomski sićušne, Tajvan mora da detaljno i vredno prouči njihove potrebe i izađe im u susret finansijski i tehnološki kako bi ih zadržao na svojoj strani jer su one važne za njegovu “državnost i međunarodni ugled”.

U tome, kažu oni, međutim, Tajvan će morati da se osloni na uticaj svojih saveznika SAD, Japana i Australije, jer sam ne može parirati ekonomskoj moći matice Kine.

Simptom/RTS/Ilija Musulin