Papa Franja je imao dosta protivnika koji se nakon njegove smrti nisu ustručavali da iskažu šta misle o njemu. Danas se ti isti protivnici nadaju da će novi papa vratiti ono što je crkva po njima izgubila dolaskom argentinskog pape: tradiciju.

“Destruktivan, ambivalentan, autoritativan, odgovoran za izvrnuti moral”, to su naime reči kojima su protivnici pape Franje definisali njegov način vođenja Katoličke crkve.

Ko nije voleo papu?

Tako, Karlo Marija Vigano, bivši nadbiskup i prelat, jedna od centralnih ličnosti Rimske kurije, na grub i oštar način napisao je na društvenim mrežama da je papa Franja “uzurpirao svoj položaj ne bi li uništio crkvu”.

“On je imao želju da potkopa katoličku doktrinu i biće pozvan da odgovara ispred Božjeg suda za svoje zločine”, piše Vigano, koga je Vatikan ekskomunicirao 2024. godine usled razdora.

Godine 2018. je suspendovan, a tada je postao poznat široj javnosti jer je okrivio papu da prikriva zlostavljanja u crkvi. Nije izrazio saučešće povodom papine smrti nego je ponovio sve svoje optužbe. On je podsetio pratioce da je papa u jednom intervjuu iz 2018. godine sa novinarem Euđenijom Skafalijem rekao da po njemu ne postoji pakao onako kako ga vernici zamišljaju, u tradicionalnom smislu. Vigano kaže da je papa jeretik zbog takvih stavova.

Vigano nije poštedeo ni kardinale koje je imenovao papa, njih 108 od ukupno 135, koji su kako on veruje spremni da nastave putem pape Franje koji se smatra revolucionarnim. Njegov strah je da će naredne konklave koje bi trebalo da se održe između 6. i 10. maja biti pod kontrolom ove struje ne bi li se nastavilo ono što je započeo narodni papa Franja. On takođe smatra da su i ostali kardinali koji pripadaju konzervativnoj struji odgovorni za to što se nikad nisu oštro pobunili protiv Horhea Marija Bergolja.

Vigano nije jedini. Mnogi su tokom godina želeli da se papa povuče i tražili su to od njega. Među njima i otac Georg, sekretar pape Racingera, kardinal Miler koji je optužio papu da loše vodi crkvu, kardinal Burke, koji podržava oduvek sadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa…

Papa Franja nije imao lak pontifikat. Često je nailazio na prepreke i optužbe onih kojima se nije dopadalo to što je otvarao vrata crkve svima i imao razumevanja za sve. Oni koji ga nisu voleli govorili su i da pripada masoneriji i da je komunista.

Bio je optuživan za jeres, peticije u Crkvi su se potpisivale protiv njega. Papa Franja je želeo crkvu za siromašne, strance, zatvorenike, drugačije. Za tradicionalne katolike, on je bio previše progresivan i uneo je previše reformi.

“Ja samo pratim jevanđelje”, branio se papa.

Šta je sve papa Franja promenio

Jedna od najkontroverznijih tačaka je reforma Rimske kurije. Od samog početka papa Franja je pokušavao da pojednostavi vatikansku birokratsku mašinu, da je učini transparentnijom i manje okrenutom samoj sebi. On je uveo kontrolu finansija, imenovao je nezavisne revizore, promovisao istrage koje su otkrile skandale povezane sa fondovima i ulaganjima u nekretnine. Bila je to revolucija koja je mnogima zasmetala, pre svega pogođenim papinim reformama.

Manje doktrinarna, više pastirska Crkva

Još jedno centralno pitanje koje se nije dopalo jednom delu Vatikana jeste promena paradigme. Franja je naime pomerio težište crkvene poruke ka milosrđu, inkluzivnosti i slušanju. Govorio je o dobrodošlici prema razvedenima i ponovo venčanim, o poštovanju prema homoseksualcima zbog čega je ponovo optužen za jeres. Papa je više brinuo o problemima i ranama sveta nego o moralnim kodeksima. Ovakav pristup je podstakao strahove najkonzervativnijih sektora, koji su u papinoj okrenutosti ljudima i ljudskim problemima videli slabljenje doktrine.

Tenzije oko migranata, životne sredine i socijalne pravde

Papa je otvoreno osudio “predatorski kapitalizam” kako ga je nazivao, nejednakosti, eksploataciju životne sredine i zatvorenost prema migrantima i sve te teme stavio na dnevni red Vatikana. To je jako ljutilo ne samo neke prelate, već i političke i finansijske krugove bliske tradicionalističkom razumevanju crkve.

Papina skromnost bila je trn u oku

Papa Franja je odustao od papskih stanova da bi živeo u rezidenciji Santa Marta u kojoj je i preminuo, viđen je kako nosi iznošene cipele i izbegavao je svečane titule. Nije želeo zlatan već srebrni krst i promenio je većinu stvari oko sahrane želeći da sve bude vrlo jednostavno. Njegov direktni jezik, daleko od kurijalne retorike, osvojio je mnoge, ali je izazvao one koji su odrasli u crkvi ceremonijala i privilegija.

Nekonvencionalna imenovanja i centralizacija odlučivanja

Bez obzira na unutrašnje pritiske, papa Franja je često postavljao kardinale i biskupe sa periferije katoličkog sveta, ignorišući tradicionalnu logiku velikih evropskih crkvenih centara. Štaviše, on je naglasio centralnu ulogu pape, donoseći važne odluke bez nužnog prolaska tradicionalnim kanalima. Ovo je podstaklo nezadovoljstvo u aparatu koji je naviknut na unutrašnje provere i ravnoteže.

Kardinal i prijatelj pape Franje, Oskar Rodrigez Maradijaga, izjavio je za italijanske medije da veruje da su papini neprijatelji bili oni koji nikada nisu poželeli da ga bolje upoznaju ili razumeju.

“Nažalost, to je posledica podeljenog sveta koji umesto vere ima ideologiju a ideologije isključuju, nisu inkluzivne. Zato je potrebno moliti se uvek”, rekao je kardinal Maradijaga.

Kada su tokom papinog puta u Slovačku, 2021, posle operacije koju je tada imao, pitali papu kako se oseća, on je rekao:

“Još sam živ. Iako bi neki voleli da sam mrtav. Znam da su se prelati i sastajali i da su pripremali konklave. Šta da se radi.”

To isto je govorio i sada, iako je ovoga puta znao da će umreti.

Papa Franja nije bio samo reformator: on je bio papa koji je promenio ravnotežu u crkvenoj moći. I kao svaka velika transformacija, to je izazvalo oštre reakcije, čak i među onima koji je trebalo da mu, makar formalno, budu apsolutno lojalni. Iza ćutanja i odmerenih rečenica, u hodnicima vatikanske moći, tinjala su neslaganja.

A ponekad se to manifestovalo otvorenije nego što bi se moglo očekivati u Večnom gradu. I mada je naizgled bio vrlo voljen, papa ostavlja iza sebe nesuglasice i protivnike svoje ideje, a to je i razlog zbog čega će ove konklave biti značajne za sve.

Za one koji žele da nastave tamo gde je papa Franja stao i one koji se nadaju povratku na tradicionalnu crkvu, kakva je postojala pre Bergolja.

Simptom/RTS/Sanja Lučić