To je bio jasan znak da, uprkos čestim poricanjima, daleko umanjeni naslednici konzervativnog pokreta Šarla de Gola polako koračaju ka kontroverznoj „uniji desnice“ koja bi mogla dovesti Le Pen ili njenogu štićenika Džordana Bardelu u Jelisejsku palatu 2027, piše za Gardijan Pol Tejlor, saradnik Evropskog političkog centra.

Nestao je tabu na bilo kakvu saradnju sa ekstremnom desnicom, koji je zagovarao golistički predsednik Žak Širak kada je otac Le Penove, Žan-Mari Le Pen, prvi put stigao u drugi krug predsedničkih izbora 2002.

Nestao je i „republikanski front“ koji je obuhvatao partije od centralne-desnice preko centriste predsednika Emanuela Makrona do radikalne levice France Unbowed (LFI), koji je prošle godine sprečio krajnju desnicu da odnese potpunu pobedu na vanrednim parlamentarnim izborima.

Prema tom neformalnom paktu, partije „republikanskog luka“ povlačile su svoje kandidate u korist najbolje plasiranog kandidata među njima kako bi pobedile RN u drugom krugu.

To je rezultiralo zastojem u parlamentu sa tri strane, sa slabim vladama koje se smenjuju kao na pokretnoj traci, što je srušilo poverenje javnosti u glavne partije i povećalo rejting RN-a.

Svake nedelje se pojavljuju novi dokazi da se „vatreni zid“ između mejstrim centralne-desnice i ekstremne desnice raspada, dok se Les Republicains bore za opstanak protiv naglog rasta podrške nacionalističkom, ksenofobičnom i euroskeptičnom RN-u.

Nedavne ankete pokazuju da RN ima podršku od 35 odsto ili više, bilo da je njihov predsednički kandidat Le Penova, trenutno sprečena da se kandiduje zbog osude za proneveru sredstava EU, na koju je uložila žalbu, ili Bardela, 30-godišnji predsednik partije. Nijedan od potencijalnih kandidata LR ne dostiže ni 10 odsto, a podrška za kandidate centrista takođe opada.

LR je zaglavljen u borbi za vlast između Retajoa, koji je bio na vrhuncu kao tvrdolinijski ministar unutrašnjih poslova dok nije srušio vladu pre nekoliko nedelja, i Lorana Vokijea, lidera LR-a u parlamentu.

Ostali kandidati LR, uključujući velikog političkog igrača sa severa Gzavijera Bertranda, takođe se takmiče za nominaciju.

Bertrand je jedan od retkih golista koji se protive bilo kakvom dogovoru sa krajnjom desnicom. Njegova linija ima malo uticaja među članovima LR-a u parlamentu koji se bore da sačuvaju svoje mandate, što bi moglo zahtevati barem uzajamni pakt o nenapadanju sa Le Penovom partijom.

Nekolicina LR poslanika, predvođena bivšim liderom partije Erikom Siotijem, odvojila se i sklopila takav dogovor sa Le Penovom na poslednjim parlamentarnim izborima. Sada pritisak za „uniju desnice“ raste – pojačan od strane desničarskih medijskih imperija milijardera Vinsenta Bolorea i Pjera-Eduarda Sterina.

Lideri Les Republicains već se nadmeću sa krajnjom desnicom u oštrom retoričkom nadmetanju i predlozima za ograničavanje imigracije i uskraćivanje prava novim imigrantima. Kao ministar unutrašnjih poslova do septembra, Retajo je zaoštrio uslove za sticanje francuskog državljanstva i vodio kampanju protiv državljanstva po rođenju.

Trenutno, deca imigranata rođena na francuskoj teritoriji automatski stiču državljanstvo kada napune 13 godina, pod uslovom da su pet godina boravila u zemlji.

Glavni konzervativci i dalje pokušavaju da uspostave kontakt sa krajnjom desnicom. Vokije je nedavno sreo Erika Zemura, radikalnog antiislamskog borca desno od Le Pen, kako bi razgovarali o ideji predsedničkih primarnih izbora otvorenih za sve kandidate od centralne do krajnje desnice. RN nema interesovanje za takvo takmičenje jer je njihov kandidat daleko ispred u anketama, pa primarni izbori izgledaju malo verovatno.

Ipak, pokretanje te ideje predstavlja način za gradnju mostova ka desnici izvan LR.

Problem za Les Republicains je što, osim izbornog čuda, „unija desnice“ samo olakšava put tvrdolinijskoj desnici ka vlasti.

Kao što je Žan-Mari Le Pen voleo da kaže, birači više vole original nego kopiju. Dakle, LR bi verovatno završio kao mlađi partner, ili se pridružio vladi u kojoj dominira RN, kao što je sestrinska partija Forca Italia učinila u vladi Đorđe Meloni u Italiji, ili podržavajući RN vladu sa strane.

Dok se ova manevrisanja odvijaju u Parizu, LR se približava krajnjoj desnici i u Evropskom parlamentu u Briselu, gde je njegov lider grupe, Fransoa-Gzavije Belami, glasao za RN-ovu moć za osudu predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen zbog njene podrške trgovinskom sporazumu EU sa zemljama Južne Amerike.

LR je takođe glasao zajedno sa tvrdolinijskom desnicom protiv ambicioznog cilja EU za smanjenje emisije ugljen-dioksida do 2040. godine, što pokazuje konvergenciju neprijateljstva prema politikama prijateljskim prema klimi.

Erozija francuskog „vatrenog zida“ protiv ekstremne desnice odražava i raspad barijera u zakonodavnom telu EU.

Centralno desna Evropska narodna partija, kojoj pripada LR, sve je spremnija da sprovede svoju agendu deregulacije uz glasove krajnje desnice kada ne može da nagovori centrističke i socijalističke grupe da popuste oko zahteva za izveštavanje o životnoj sredini i odgovornosti preduzeća.

To su učinili i 13. novembra glasajući o pravilima korporativne održivosti i transparentnosti lanca snabdevanja.

Francuski konzervativni lideri tvrde da žele birače Le Pen, a ne lidere njene partije. Ali kada se suoče sa izborom da izgube preostale gradske opštine ili da sklope dogovore sa RN na opštinskim izborima narednog marta, malo je sumnje da će LR pristati na lokalne sporazume, čak i ako to znači izbor više RN gradonačelnika i odbornika.

Ako Les Republicains postanu omogućavaoci preuzimanja Francuske od strane tvrde desnice, koja bi povukla prava na državljanstvo i socijalnu zaštitu i dovela Pariz u sukob sa EU, to bi verovatno razbilo partiju i označilo kraj golističkog nasleđa u francuskoj politici – kao i moralno diskreditovalo samu partiju.

Simptom/Danas/