Dačić i Hil su razmatrali mogućnosti za unapređenje saradnje, pre svega na planu obuka i donacija koje Vlada SAD pruža Ministarstvu unutrašnjih poslova u cilju jačanja kapaciteta.
Ambasador Hil je potvrdio dobru saradnju između dve zemlje, koja će biti nastavljena i u narednom periodu.
Simptom
Ovako aktuelnu ekonomsku i ekonomsko-političku situaciju u svetu, u emisiji „Energija Sputnjika“, komentariše pomoćnik direktora Sektora za strateške analize u Privrednoj komori Srbije, Bojan Stanić.
Politički interesi nikako ne mogu biti isključeni iz ekonomske računice, bar kada se govori o poslednje dve ili tri godine, iz prostog razloga što se ekonomija njima prilagođava. Treba imati u vidu, opominje Stanić, da je Evropa zavisna ne samo od energenata, nego i od bezbednosti koju joj pruža SAD kroz NATO. Evropske političke elite su, nastavlja Stanić, spremne da žrtvuju ekonomski rast zarad očuvanja bezbednosti, koja treba da bude osnova njihove dugoročne stabilnosti, a iz koje će kasnije proisteći njihov ekonomski rast.
Amerikanci se boje uticaja konkurencije i ulaska konkurenta poput Kine na američko tržište. U Evropi je to drugačije, iz prostog razloga što je ona daleko više zavisna od saradnje sa Kinom nego što su SAD, imajući u vidu da je Evropa posebno vezana za Kinu i da je to njeno glavno tržište odakle uvozi robu. Evropska privreda je jednostavno ušla u period velikog izazova za njihovu, odnosno našu privredu, iz nemogućnosti da budu konkurentni na širem međunarodnom tržištu, jer sada Evropa postaje periferija, rekao je Stanić.
Evropa optužila Kinu da ,,štanca”
Još se čekaju rezultati istrage koju je Evropska komisija pokrenula na jesen prošle godine o onome šta zovu „overkapasiti“, odnosno o prevelikoj proizvodnji ili, jednostavno, „štancanju“. Stanić kaže da se postavlja pitanje da li je to „štancanje“ za koje optužuju Kinu jednostavno posledica toga što oni proizvode dosta automobila i drugih proizvoda, čime preplavljuju međunarodno tržište.
Da li se to bazira na značajnim subvencijama od strane države ili na samom kapacitetu tih firmi je nešto u šta mi sada nemamo uvid, ali, navodno, Evropska komisija je utvrdila da postoji jedan netržišni mehanizam kojim se ta kineska privreda i ta hiperprodukcija podržava i čime oni zaista zauzimaju tržište. Iz tog razloga oni smatraju da se određene mere apsolutno moraju preduzeti, nalik onima koje su već u SAD uvedene, gde je carina 100 odsto.
Kina, smatra Stanić, može i da uzvrati udarac, pa se govori i o recipročnim merama. Pominje se da bi na automobile većeg gabarita uveli carinu za dodatnih 25 procenata. Pitanje je, kaže on, koliko bi to uticalo na evropsku privredu, pre svega nemačku, italijansku ili francusku, koje dosta svojih proizvedenih automobila plasiraju na kinesko tržište.
Nepoverenje u međunarodne institucije
Stanić kaže da postoji kriza poverenja u međunarodne institucije i u bilateralne odnose među zemljama i sve to direktno pada na leđa privrede, a onda indirektno i na stanovništvo.
Ne zaustavlja se aktuelna geopolitička kriza, već se u nekim segmentima i produbljuje i jednostavno ne možete ići na to da možete slobodnije proceniti kakva će biti ekonomska kretanja u periodu pred nama. O tome govori i poslednji izveštaj Evropske centralne banke koji kaže da bez obzira što je situacija i u pogledu inflacije i u pogledu na situaciju na tržištu kapitala smiruje i stabilizuje, ostaju ti pokretači koji utiču na to da i dalje ti troškovi zaduživanja budu na višem nivou, kako ne bi došlo do povratka inflacije.
Treći svetski ekonomski rat
Slobodno tržište i slobodna međunarodna trgovina postoje onda kada nema geopolitičkog naprezanja i tenzija, tvrdi Stanić, a to se pre svega postiže u uslovima kada postoji jedna dominantna sila. Tokom istorije, nastavlja on, to se ostvarivalo u eri dominacije Rimljana, Mongola, Britanaca, odnosno njihovih imperija. Do nedavno je to bila Amerika koja je danas već sila na zalasku.
Ako se govori o prestanku unipolarnog sveta i silaznoj putanji dominacije SAD na globalnoj političkoj sceni, to počinje još 2008. godine.
Uverenje pojedinih stručnjaka je, što je opet i bolja varijanta prema Staniću, da će se najavljivani treći svetski rat pre svega voditi na ekonomskom planu i da je upravo ekonomija u dugom roku ta koja treba da obezbedi pobedu u tom sukobu. Ukoliko do toga dođe, posle neće ni biti razloga da se poteže oružjem. Iz te ekonomije i tih profita koji se ostvaruju, finansiraju se i oružje i tehnologije, zdravstvene zaštita i, naravno, zadovoljstvo sopstvenih građana.
U neku ruku je dobro što će se ovaj ekonomski sukob nastaviti, pre svega, zato što najverovatnije neće biti političkog, odnosno vojnog sukoba, ali opet je i loše, zato što ne odgovara zemlji kao što je Srbija. Imajući u vidu da se Srbija upravo bazira na što većem pristupu međunarodnom tržištu i na što više investitora koji bi dolazili ovde, ona od ovoga najveće posledice može imati. Pre svega bi trpela evropska privreda, a opet indirektno bi to najviše pogodilo i nas, zato što je Evropa naš glavni spoljnotrgovinski partner.
Položaj Srbije
Stanić smatra da Brisel, odnosno Evropska unija, svesno ulazi u ovaj rizik, jer hoće da svoju nacionalnu bezbednost veže za Sjedinjene Države. Činjenica jeste da oni svesno žrtvuju ekonomski rast Evrope zarad toga, ali Srbiju niko ništa nije ni pitao, kaže on. Srbija je okružena zemljama EU, to su njeni glavni spoljnotrgovinski partneri i oni već godinama imaju anemičan rast, a istovremeno nam zameraju saradnju sa Kinom po pitanju ekonomije.
Ako budu ta neka zaoštravanja, neki sistem ili kanal komunikacije Srbije sa Kinom mora da ostane. Mnoge zapadne kompanije su iz tog razloga i investirale u drugim zemljama, kako bi im to tržište, makar indirektno, ostalo dostupno. Ukoliko bi se napravio neki politički dogovor na širem planu, što je sada, malo verovatno, onda bi moglo da se desi da se ti odnosi malo resetuju i vrate na nivo na kom su bili pre zaoštravanja ovih geopolitičkih tenzija. Nažalost, verovatnoća za to je jako mala i činjenica je da će Evropa u dogledno vreme morati da počne da vodi jednu prilagodljivu ekonomsku politiku koja, naravno, limitira potencijal njenog rasta i razvoja, zaključio je Stanić.
Sputnjik M.Trklja
Prema rečima Popova, sabor se može protumačiti i kao kontinuitet sadašnje vlasti koja se ponaša “paternalistički” prema Srbima u okruženju.
“Na kraju krajeva, to i nije svesrpski sabor jer ako posmatramo region, gde je onda Milorad Pupovac? To je, očigledno, samo sabor “Vučićevih Srba”, jer Pupovac ne spada u te Srbe i nije bio prisutan. Takođe, zašto na saboru nije učestvovao neko ko ne pripada vladajućoj stranci?” upitao je Popov.
On je dodao da je “prilična šteta” naneta u odnosu na region jer je državno rukovodstvo u prepisci sa ambasadom SAD moralo da “pegla” izjave koje su se ticale Republike Srpske.
“Vidi se da je zapravo napravljen gaf i jedna loša situacija prema našem susedu, Bosni i Hercegovini, a moglo je izazvati strepnju i kod ostalih suseda gde u većoj meri žive Srbi. I dalje je na snazi pogrešan velikosrpski koncept, tzv. srpski svet; Aleksandar Vulin je otvoreno rekao da treba delovi zemalja gde pretežno žive Srbi i na državnoj osnovi da se pripoje Srbiji”, zaključuje Popov za portal “Simptom”.
Simptom
Bivši malezijski premijer Mahatir Muhamed je početkom meseca tokom svoje posete Tokiju, gde je prisustvovao radu Foruma o budućnosti Azije, neobično oštro kritikovao američku spoljnu politiku u svom intervjuu japanskom časopisu Nikei Azija.
Bez dlake na jeziku, Mahatir koji je u dva navrata obavljao funkciju premijera u ukupnom trajanju od oko 25 godina, optužio je Zapad za agresivnost i rekao da on svet vodi u Treći svetski rat svojim pritiscima na Rusiju.
“Možda se krećemo ka Trećem svetskom ratu, jer ako previše pritiskate Rusiju i dajete utisak da želite da je pokorite, ona bi mogla da posegne za nuklearnim oružjem, što bi štetilo celom svetu“, poručio je Mahatir. ( Azijski otpor antikineskoj i antiruskoj politici EU).
Ideološka isključivost i militarizam SAD
Mahatir je i okrivio SAD za isključivost i nastojanje da sve druge države preobrati u sopstvenu političku ideologiju.
“SAD svakog ko ih na neki način izazove smatraju neprijateljem. Zato imamo probleme između SAD i Irana, Rusije i Kine. SAD nisu tolerantne. Ljudi ne mogu biti 100 posto isti kao vi, prihvatimo razlike“, rekao je on i rezignirano dodao da Amerikanci nisu ništa naučili iz svojih prethodnih ratova.
Iskusni političar, koji je predvodio Maleziju od 1981. do 2003. godine i od 2018. do 2020, primetio je da SAD od završetka Hladnog rata nastoje da održe svoj dominantni položaj na globalnoj sceni “gledajući na uspon drugih nacija, naročito Kine, kao direktnu pretnju”.
Mahatir je istakao da su SAD zemlja koja prodaje najviše oružja u svetu i da je njima u interesu da se širom sveta vode ratovi. I zaista, pišu japanski novinari, po podacima američkog Ministarstva inostranih poslova, u 2023. SAD su sklopile ugovore o prodaji naoružanja vredne čak 81 milijardu dolara.
On je kritikovao krilaticu koja se često može čuti u anglosaksonskim medijima o tome kako je naoružavanje, odnosno priprema za rat neophodna za očuvanje mira: “Na Zapadu postoji uverenje da ako želite da imate mir treba da se spremate za rat, ali, to je pogrešno, jer pripreme za rat čine da rat bude neizbežan”.
Interesantno je da je Mahatir, koji sledećeg meseca puni 99 godina, bez zadrške izneo i svoje mišljenje o američkoj unutrašnjoj politici, odnosno, preciznije rečeno, kandidatima na predstojećim predsedničkim izborima u SAD: “Primetno je da Bajden stari. Mislim da on ne može da pruži SAD dinamično liderstvo i da one neće dobro proći pod njegovim vođstvom, ni u spoljnim odnosima. S druge strane imamo Trampa, koji je vrlo nestalan. Ono što je on činio nema smisla”.
Mahatirovi motivi
Otvorena, direktna kritika Mahatira u odnosu na SAD nesumnjivo je motivisana njegovom religijskom solidarnošću sa muslimanima Bliskog i Srednjeg istoka, gde su SAD proteklih decenija u više navrata vojno intervenisale. On je posebno postao glasan u osudi američke spoljne politike od početka sukoba u Gazi u oktobru prošle godine, u kojem Vašington otvoreno (politički, ekonomski i vojno) podržava Izrael.
I u intervjuu japanskom časopisu, Mahatir se osvrnuo na velike žrtve u Gazi: “Mnogo nepravde je počinjeno, ali SAD i Evropa te nepravde ne vide kao nešto što se njih tiče i ne pokušavaju da spreče Izrael da čini razne vrste zločina”.
Maleziju, državu sa 34 miliona stanovnika, pored većinskih muslimana Malajaca i etničkih Kineza, koji su uglavnom hrišćani i budisti, naseljavaju i brojna plemena sa ostrva Borneo, koja su prihvatila Islam.
Treba reći i da je Mahatir bio na čelu svoje države u vreme Azijske finansijske krize 1997. godine, koja je ozbiljno uzdrmala Maleziju i u dobroj meri bila izazvana naglim povlačenjem zapadnog, pre svega američkog spekulativnog kapitala. Ilustracije radi, tada je malezijski BDP po glavi stanovnika za samo godinu dana pao za čak 19 odsto.
Malezijsko pivotiranje prema Kini?
Nakon Mahatirovog intervjua datog u Tokiju 1. juna, u kojem on između ostalog izražava otpor zapadnjačkom shvatanju Kine kao agresivnog remetioca međunarodnog poretka, sadašnji malezijski premijer Anvar Ibrahim je u Kuala Lumpuru održao govor u kojem je demantovao učestale tvrdnje sa Zapada da se njegova zemlja u svojim spoljnim odnosima okrenula prema Pekingu, rekavši da su one predstavljaju preterano pojednostavljenje i pogrešno shvatanje nacionalnih interesa i karaktera Malezije. Po njemu, Malezija je na strani Malezije, a ne neke velike sile.
Valja pomenuti da je u martu ove godine, tokom učešća na samitu ASEAN-Australija u Melburnu, premijer Ibrahim osetio potrebu da otvoreno odgovori na pritiske, koje, po njegovim rečima, njegova vlada trpi sa Zapada da se ekonomski i politički udalji od Kine, rekavši da je njegova država “nezavisna nacija, koja ne želi da joj se išta silom diktira”. On je tada naglasio i da “Malezijci nemaju problema sa Kinom” i da “SAD, Evropa i Australija ne treba da pokušavaju da nas odgovore od prijateljstva prema jednom od naših važnih suseda, Kini”.
Ipak, brojke ukazuju na to da se bivša britanska kolonija zaista sve čvršće ekonomski vezuje za Kinu. Naime, Kina je već 15 godina najveći spoljnotrgovinski partner Malezije, a poslednjih desetak godina i najveći investitor, koji svoj novac uliva u saobraćajnu infrastrukturu, nekretnine, proizvodne kapacitete i energetska postrojenja u toj državi u jugoistočnoj Aziji (Kineski kapital zamajac infrastrukturnog razvoja Jugoistočne Azije).
Kina je od 2013. do 2018. uložila ukupno oko 35 milijardi dolara u Maleziju. Poznate su gigantske kineske investicije u industrijski park Kuantan, izgradnju žlezničke pruge duž istočne obale Malezije ili ogromni urbani kompleks Forest siti vredan oko 100 milijardi dolara (Produbljuje se kriza u građevinskom sektoru i na tržištu nekretnina u Kini).
U 2022. ekonomska razmena između dve zemlje je iznosila čak 104 milijarde američkih dolara, što je bilo čitavih 17 posto ukupne spoljne razmene Malezije.
Prošle godine kineske kompanije su postigle načelni sporazum o petogodišnjim direktnim ulaganjima u malezijsku privredu u iznosu od 170 milijardi ringita (preko 38 milijardi dolara). One obuhvataju investicije u malezijskog proizvođača automobila “PROTON”, rafineriju nafte u Džohoru i zajedničko traganje za rezervama nafte i gasa, u elektronsku industriju, digitalizaciju i zelene tehnologije.
Dve vlade obavile su i pregovore o eliminaciji dolara iz međusobne trgovine, a premijer Ibrahim saopštio je u maležanskom parlamentu i da je kineski predsednik Si Đinping pozdravio njegovu inicijativu za formiranje Azijskog monetarnog fonda, koji bi umanjio zavisnost država tog kontinenta od Međunarodnog monetarnog fonda, u kojem dominira kapital država Zapada i njihovih saveznika kao što je Japan. Inače, Anvar je od početka svog mandata u novembru 2022. već dva puta posetio Kinu.
Kineske investicije i tržište stub razvoja Malezije
Malezijski stručnjaci ističu da će pomenute krupne investicije ne samo omogućiti zapošljavanje i ekonomski rast, već i doprineti modernizaciji i prestruktuiranju domaću privrede i privlačenju drugih stranih ulaganja. Oni, međutim, istovremeno upozoravaju i na opasnost od korupcije pri realizaciji kineskih investicija, od inflacije, pa i rasta uticaja Pekinga na političke prilike u njihovoj zemlji.
Dalje, upravo ove nedelje poznata kineska kompanija “Bajtdens”, koja je tvorac popularne aplikacije Tik-Tok, najavila je krupnu investiciju od 2,1 milijarde američkih dolara u otvaranje centara za obradu podataka i razvoj veštačke inteligencije. Treba reći da kineske kompanije iz oblasti elektronske industrije koje snabdevaju američke mušterije, u nastojanju da zaobiđu sankcije Vašingtona protiv svoje zemlje, sve više prebacuju svoje proizvodne kapacitete u Maleziju.
Zato je jasno da malezijska vlada želi da ostane po strani geopolitičkog sučeljavanja Kine i SAD u Južnom kineskom moru i, uprkos pritisku Zapada, održi snažne ekonomske odnose sa Pekingom, koji joj pružaju priliku za razvoj i tehnološku transformaciju privrede i povećanje standarda stanovništva.
RTS
Američki vojnici bi sleteli u jednu od pet luka i bili usmereni duž unapred planiranih logističkih ruta kako bi se suprotstavili mogućem napadu Moskve, rekli su zvaničnici za Telegraf.
To dolazi usred upozorenja najviših lidera Alijanse da zapadne vlade moraju da se pripreme za sukob sa Rusijom u naredne dve decenije.
Logistički putevi su postali ključni prioritet otkako su se lideri NATO-a dogovorili da pripreme 300.000 vojnika koji će biti u stanju visoke spremnosti za odbranu alijanse na samitu u Viljnusu, u Litvaniji, prošle godine. Postojeći planovi predviđaju da američke trupe sleću u holandske luke pre nego što se ukrcaju na vozove koji ih prevoze kroz Nemačku i dalje do Poljske.
U slučaju ruske invazije na NATO, američke trupe bi bile otpremljene u luku Roterdam pre nego što bi bile transportovane na istok. Ali iza kulisa se takođe sklapaju aranžmani za proširenje ruta ka drugim lukama kako bi se osiguralo da moskovske snage ne mogu prekinuti kopnenu liniju komunikacija.
Jedan koridor ide i preko Hrvatske
Ako snage NATO-a koje ulaze iz Holandije budu pogođene ruskim bombardovanjem ili budu uništene luke u severnoj Evropi, alijansa bi trebalo da prebaci fokus na luke u Italiji, Grčkoj i Turskoj.
Iz italijanskih luka, američke trupe bi mogle da budu prebačene kopnom preko Slovenije, Hrvatske do Mađarske, koja deli granicu sa Ukrajinom.
Slični planovi postoje za transport snaga iz turskih i grčkih luka preko Bugarske i Rumunije do istočnog krila alijanse. Izrađuju se i planovi za transport trupa preko luka na Balkanu, kao i kroz Norvešku, Švedsku i Finsku. Na ovim koridorima, nacionalne vojske neće biti ograničene lokalnim propisima i biće slobodne da prevoze pošiljke bez uobičajenih ograničenja.
Ranije se francuska vlada žalila da su njeni tenkovi bili zarobljeni na stranim granicama birokratskim procesima dok pokušavaju da se rasporede u Rumuniji kao deo nove šeme odbrane od ruske invazije za koju se strahuje.
U poslednjih pet godina, Jsec je vršio preglede u ime NATO-a kako bi otkrio različite rute koje bi se mogle koristiti za isporuku trupa u borbi protiv ruske invazije. Luke u severnoj Evropi, poput Holandije, Nemačke i Baltisa, smatraju se posebno podložnim ruskim raketnim napadima.
General-potpukovnik Solfrank je rekao: “Sve je stvoreno na način da postoji neophodna otpornost – robusnost, rezerve i višak. Ali nakon upozorenja da NATO ima samo 5 odsto neophodne protivvazdušne odbrane da pokrije svoj istočni bok, komandant Jsec-a je zabrinut zbog sposobnosti zemlja-vazduh za odbranu svojih ključnih logističkih čvorišta.”
“Posmatrajući i procenjujući ruski rat u Ukrajini, primetili smo da je Rusija napala ukrajinske logističke baze”, rekao je on.
“To mora da dovede do zaključka da je jasno da ogromne logističke baze, kakve poznajemo iz Avganistana i Iraka, više nisu moguće jer će biti napadnute i uništene veoma rano u konfliktnoj situaciji. Što se tiče protivodbrane… Uvek je oskudno. Ne mogu da zamislim situaciju da imate dovoljno PVO. To je dobar primer gde važi vojni princip: Ako želiš da budeš jak svuda, nigde nisi jak”, rekao je Solfrank.
Izvor B92net
Anketa o ishodu rata u Gazi, provedena za Izraelsku radiodifuznu korporaciju, pokazala je da 40 posto Izraelaca podržava predlog sporazuma o razmeni zarobljenika koji je izneo američki predsednik Joe Biden.
Prema anketi, 32 posto ispitanih Izraelaca veruje da će Izrael uništiti kapacitete Hamasa, dok 42 posto ispitanika smatra da će Hamas nastaviti kontrolisati Gazu.
Anketa Izraelske radiodifuzne agencije je, također, pokazala da 55 posto Izraelaca smatra da bi, nakon što se postigne sporazum o razmeni zarobljenika, trebalo proširiti konfrontaciju s libanskim Hezbollahom, čemu se protivi 24 posto ispitanih.
Povećavaju se pritisci unutar i izvan Izraela na Vladu Benjamina Netanyahua da sklopi sporazum s Hamasom, koji bi osigurao prekid vatre, kao i dogovor o razmeni koji bi garantovao oslobađanje zarobljenika u Gazi.
Bajdenov predlog
Američki predsjednik Joe Biden predstavio je plan za postizanje sporazuma o razmeni zarobljenika između Hamasa i Izraela te o okončanju rata u Pojasu Gaze. U govoru koji je održao u petak, prvi put je izneo detalje izraelskog predloga u tom pogledu, a sastoji se iz tri faze.
U govoru u Beloj kući Bajden je izneo detalje predloga, od kojih su najvažniji: održivi prekid vatre, oslobađanje izraelskih zarobljenika, povlačenje izraelskih snaga iz naseljenih područja u Gazi i ulazak pomoći.
Bajden je opisao izraelski predlog kao mapu puta za potpuni i trajni prekid vatre, povlačenje izraelskih snaga iz svih naseljenih područja u Gazi, oslobađanje zarobljenika, uključujući žene, stare i ranjene. Zauzvrat bi bile oslobođene stotine palestinskih zatvorenika. Takođe je napomenuo da je predlog dostavljen Hamasu preko Katara.
Bajden je govorio o ovom predlogu uprkos tome što je Izrael ranije odbacio još jedan predlog koji su predstavili Egipat i Katar, iako su Hamas i palestinske frakcije saopštile da je prijedlog odobren 6. maja.
Uz posredovanje Katara i Egipta te uz učešće Sjedinjenih Američkih Država, Hamas i Izrael već mesecima vode indirektne pregovore u kojima dolazi do zastoja, dok se izraelski rat protiv Gaze nastavlja od 7. oktobra 2023. godine.
Izraelski rat u Gazi ostavio je više od 118.000 poginulih i ranjenih Palestinaca, većinom žena i dece, a oko 10.000 osoba se vodi kao nestalo zbog masovnih razaranja i gladi koja je odnela živote dece i staraca.
izvor: AL JAZEERA
U govoru datom tokom međunarodnog foruma “Šangrila dijalog o bezbednosti”, kineski ministar odbrane admiral Dong Đun, dao je presek spoljne politike svoje zemlje i jasno izrazio viđenje svoje vlade o suštini međudržavnih odnosa i svetskom poretku kojem treba stremiti.
Kineski ministar odbrane u poseti Singapuru
Bezbednosni forum Šangrila održava se od 2002. godine svake godine. Počeo je kao sastanak ministara odbrane azijskopacifičkog regona i izrastao u događaj od svetske važnosti u kojem, pored njih, učestvuju i šefovi država, akademici i poslovni ljudi iz oblasti vojne industrije.
Multipolarni svet kao idealni svetski poredak
Bivši komandant kineske mornarice, ministar Dong je svoj govor u Singapuru 2. juna otvorio konstatacijom da su stanovnici regiona Azija-Pacifik po prirodi nezavisni, te da se oslanjaju na sebe, pritom istakavši želju svoje vlade da se oformi multipolarni svet u kojem su svi subjekti ravnopravni.
“Vrlo cenimo nezavisnost i naši ljudi se protive pokušajima da naše države budu pretvorene u vazalne države i uvučene u blokove. Nadamo se da možemo da živimo jednaki u multipolarnom svetu”, rekao je kineski ministar.
Dong je potom dodao da smatra da zemlje regiona imaju sposobnost i samopouzdanje da same reše svoje probleme i da je, mada je u proteklim decenijama bilo poteškoća u njihovim međusobnim odnosima, uopšte gledano u regionu prevladao trud usmeren na – “zajednički razvoj i saradnju u kojoj sve strane pobeđuju”.
Upravo su zajednički razvoj ili prosperitet i obostrana ili višestrana korist krilatice koje vlada u Pekingu često upotrebljava da opiše principe svog pristupa međunarodnim odnosima – sopstveno nastojanje da prilikom investiranja i davanja kredita omogući zaradu svojim preduzećima i istovremeno doprinese razvoju zemlje domaćina bez političkih uslovljavanja i pritisaka.
Kritika američke spoljne politike
U aluziji na američku strategiju umanjivanja zavisnosti od kineske ekonomije i tržišta, poznatu kao “podvajanje”, koju politički vrh u Vašingtonu pod izgovorom ekonomske bezbednosti nameće ne samo svojim kompanijama, već i svojim vojnopolitičkim saveznicima širom sveta, Dong je samouvereno izjavio da “pokušaji da se izvrši ekonomsko razdvajanje, preseku lanci snabdevanja i stvore mala dvorišta sa visokim ogradama, neće naći podršku” u regionu Azija-Pacifik.
Međunarodni bezbednosni forum Šangrila
“Naši ljudi žude za jedinstvom, saradnjom i mirnim životom i mi, vojske (zemalja regiona) treba da te aspiracije snažno podržimo”, rekao je on i odlučno dodao: “Nećemo dozvoliti da hegemonizam i politika sile potkopaju interes zemalja Azija-Pacifika. Nećemo dozvoliti nikome da unese geopolitičke sukobe ili donese rat u naš region, bilo hladni ili vrući. Nećemo dozvoliti ni jednoj zemlji ili snazi da stvori konflikt i haos u našem regionu”.
Šezdesetjednogodišnji Dong je, dakle, okarakterisao američku spoljnu politiku kao pokušaj ostvarivanja dominacije i nastupanje sa pozicije sile, koje podriva bezbednost u azijsko-pacifičkom regionu, gde SAD otvaraju nove baze i gomilaju svoje snage u nastojanju da pariraju NR Kini u Južnom kineskom moru i podupru de fakto nezavisnost Tajvana.
Kineski ministar odbrane potom je opisao politiku svoje vlade kao suštu suprotnost američkom pristupu međunarodnim odnosima, rekavši da je cilj vlade predsednika Si Đinpinga izgradnja zajednice sa zajedničkom budućnosti, što podrazumeva mir i harmoniju i što je i u skladu sa bezbednosnom orijentacijom zemlje, koja je, po njegovim rečima, od osnivanja pre nešto više od 70 godina vodila odbrambenu politiku.
Kineska politika u vezi sa nuklearnim oružjem
To je viđenje spoljne politike Kine, koje, međutim, njeni kopneni i prekomorski susedi, poput Indije, Vijetnama, Filipina i Japana, koji s njom imaju teritorijalne sporove i koji se osećaju bezbednosno ugroženim usled rasta njene vojne moći i aktivnosti, ne dele.
Otud je verovatno korisno to što je Dong naglasio da Kina neće pokušavati da ostvari hegemoniju i ekspanziju i to što je istakao da je politika njegove zemlje u vezi sa upotrebo nuklearnog oružja izrazito stabilna i predvidiva, odnosno, da se strategija Pekinga u toj oblasti odbrane zasniva na principu da zemlja neće prva upotrebiti nuklearnu bombu.
On je i dodao da Peking nema nameru da preti upotrebom nuklearnog oružja državama koje ga ne poseduju ili regionima u koji su proglašeni slobodnim od prisustva nuklearnog oružja, pri tom podsetivši okupljene da je njegovoj državi u prošlosti prećeno atomskim bombardovanjem (što se nesumnjivo odnosi na ideju američkog generala Daglasa Makartura datu tokom Korejskog rata da se Kina uništi nuklearnim bombama zbog toga što je intervenisala kako bi sprečila pad komunističke Severne Koreje).
Odnosi sa SAD
Dong, koji se u mladosti školovao u Mornaričkoj akademiji u Dalijenu, izjavio je i da američka i kineska vojska ne treba da se sukobljavaju, već da cene mir, podupru stabilnost i nađu način da se slože.
On je istakao da je kineska armija otvorena za saradnju sa američkom vojskom, ali da je za to potreban trud obe strane.
“Kako mi to vidimo”, rekao je on, “upravo zbog toga što dve vojske imaju razlike u viđenju stvari, potrebna je veća komunikacija”.
Dong je takođe izjavio da se Kina protivi stvaranju isključivih vojnih saveza, “uskih krugova koji za metu imaju određenu zemlju”, jer oni ne mogu da učine azijsko-pacifički region sigurnijim.
Ta izjava očigledno je usmerena na praksu Vašingtona koji je poslednjih godina oformio više različitih koalicija čiji je cilj suzbijanje kineskog vojnopolitičkog uticaja u regionu Azija-Pacifik.
Tu su, naime, Kvadrilateralni dijalog o bezbednosti, AUKUS i „Savez pet očiju“. Prvi je vojnopolitički okvir, čiji su konstituenti SAD, Japan, Australija i Indija – unutar njega se održavaju redovni sastanci šefova država, odnosno, ministara inostranih poslova i odbrane, na kojima nastoje da definišu strategiju i konkretne mere, uključujući tu i ekonomske, za pariranje aktivnostima kineske vojske i diplomatije. Poznata i prosto kao „kvad“, ta organizacija sprovodi i zajedničke pomorske manevre, čija je svrha da produbi koordinaciju između armija četiri zemlje i funkcioniše kao sredstvo odvraćanja u odnosu na Kinu.
AUKUS je vojni savez Australije, Ujedinjenog kraljevstva i Sjedinjenih Država, koji predviđa zajedničke pomorske i vazduhoplovne patrole, razmenu vojnih tehnologija i opremanje naoružanjem zemalja partnera.
“Savez pet očiju” je okvir za obaveštajnu saradnju usmeren na praćenje komunikacije i kretanja protivničkih vojnih i špijunskih efektiva, pre svega u Pacifiku, u kojem učestvuju SAD, Australija, Velika Britanija, Kanada i Novi Zeland.
Ovome treba dodati i sve aktivnije angažovanje vazduhoplova i plovila evropskih NATO članica u Azijsko-pacifičkom regionu: Francuske, Nemačke, Holandije i drugih, kao i rad Vašingtona na tome da ojača svoje vojne prisustvo u Japanu i na Filipinima i te dve države uveže u jednu vrstu koalicije za odbranu Tajvana od eventualnog pokušaja matice da ga okruži i silom privoli na ujedinjenje.
Kina sve te aktivnosti Vašingtona i njegovih brojnih saveznika u regionu Azija-Pacifik vidi kao nepotrebno i štetno oživljavanje hladnoratovskih podela. Otud je i ministar Dong u svom obraćanju u Singapuru pozvao zemlje tog prostranog regiona da “odbace hladnoratovski mentalitet” i “blokovske podele”.
Suprotstavljanje tajvanskom separatizmu
Kineski admiral u Singapuru je upravo i poslao snažnu poruku da je Tajvan najvažniji od suštinskih interesa Kine, koji su za nju “sveti i nepovredivi”.
U kritici govora tajvanskog predsednika Laj Ćingdea, koji je 20. maja stupio na dužnost i u svom inauguracionom obraćanju sugerisao da je njegovo ostrvo nezavisna država, ministar odbrane Dong je izjavio: “Sada vidimo da vlada Demokratsko-progresivne partije postepeno ide ka odvajanju, da je njihova želja da izbrišu kineski identitet Tajvana i preseku istorijske, društvene i kulturne veze sa maticom”.
Ne krijući prezir za ono što vidi kao izdaju, kineski ministar je rekao “da će oni koji su nedavno dali fanatične izjave biti prikovani za istorijski stub srama”
On je i dodao da paralelno sa separatističkim izjavama vrha u Tajpeju “neki strani faktori podrivaju princip jedne Kine, tako što ga ljušte komad po komad kroz donošenje zakonodavnih akata u vezi sa Tajvanom, naoružavanje i uspostavljanje protivzakonitih veza, čime hrabre separatizam i dovode Tajvan u opasnu situaciju”.
Dong je naglasio da su odnosi Pekinga sa Tajvanom unutrašnje pitanje i dodao da Kina ostaje posvećena miroljubivom ujedinjenju, ali i da mogućnost za takvo ujedinjenje ometaju tajvanski separatisti i strane snage.
“Kineska armija”, rekao je on, “ostaće snažna sila za ujedinjenje i preduzeće odlučne mere da predupredi nezavisnost Tajvana i onemogući da se takve zavere ostvare”. Dong je upozorio da će svako ko se usudi da pokuša da odvoji Tajvan od Kine praktično iskusiti samouništenje.
Razumevanje za reakciju Rusije?
U drugoj polovini svog govora ministar Dong je izneo kinesku viziju bezbednosti za region jugoistočne Azije, u kojoj se, interesantno, čini se dotakao Rusije, odnosno, konflikta u Ukrajini na način koji, izgleda, pravda reakciju Moskve na širenje NATO alijanse.
Naime, Dong je istakao potrebu da se igradi mehanizam bezbednosti u kojem su svi jednaki i rekao: “Jedan od dubokih uzroka trenutnih sukoba u svetu je činjenica da su brige nekih zemalja u vezi sa bezbednošću dugo bile ignorisane. To nam govori da bezbednosni interesi svih zemalja treba da budu poštovani”.
Kina podržava zemlje ASEAN-a (čiji član je i domaćin Singapur) u njihovom nastojanju da ostvare stratešku autonomiju i svoju bezbednost drže u sopstvenim rukama, dodao je on.
Dong je potom pomenuo i napore Kine da sama formira određene političke mehanizme i bezbednosne platforme koji mogu da doprinesu učvršćivanju stabilnosti u svetu na ravnopravnim osnovama i uz poštovanje interesa različitih zemalja, kao što su Šangajska organizacije za saradnju i bezbednosni forumi Kina-Afrika, Kina-Bliski istok i Kina-Južna Amerika i Karibi.
Protivljenje “poretku zasnovanom na pravilima” i podrška međunarodnom pravu
Ministar odbrane NR Kine Dong završio je svoje obraćanje okupljenoj publici u singapurskom hotelu “Šangrila” rečima da su “sve zemlje jednake bez obzira na veličinu, a sve armije jednake bez obzira na svoju snagu”.
Ta tvrdnja se može protumačiti kao protivljenje pokušajima da se nametne hijerarhijska struktura u međunarodnim odnosima u kojoj države Zapada vide sebe kao lidere koji, zbog ideološke superiornosti oličene u njihovoj demokratičnosti i neoliberalnom pogledu na svet, imaju pravo da diktiraju drugima kako da se ponašaju i s kim i pod kojim uslovima da održavaju odnose.
Dong je izneo uverenje “da treba da izgradimo ravnopravniji i pravedniji svetski poredak”. On je pri tom naglasio da “postoji samo jedan međunarodni sistem, a to je sistem u čijem središtu su Ujedinjene nacije“ i da „postoji samo jedno međunarodno uređenje, a to je ono koje podupire međunarodno pravo”.
On je, pritom, nesumnjivo na umu imao diskurs Vašingtona i njegovih vojnopolitičkih saveznika o “poretku zasnovanom na pravilima”, koji, po njima podrazumeva demokratiju, ljudske slobode i vladavinu prava, ali u praksi neretko podrazumeva zaobilaženje konsenzusa u Savetu bezbednosti UN i kršenje odredbi međunarodnog prava o suverenitetu i teritorijalnom integritetu država, što se, na primer, moglo videti u slučaju bombardovanja SRJ i Iraka.
Dong je primetio i “da dupli standardi podrivaju pravednost i pravdu”, te da je rešenje za to snaženje Ujedinjenih nacija. On je rekao i da međunardno pravo mora biti čuvano, a ne kršeno.
S tim u vezi, dao je i obećanje da će kineska armija ubuduće intenzivnije raditi na usaglašavanju delovanja sa stranim entitetima pod okriljem UN i više doprineti operacijama za očuvanje mira kojima one rukovode.
Da li kineska vizija svetskog poretka može prevladati zapadnu
Dongov govor je retko sveobuhvatan i potpun prikaz stremljenja kineske države kada su u pitanju međunarodni odnosi i poredak.
On je i jasna artikulacija razlika sa SAD i njenim saveznicima u viđenju spoljne politike, diplomatije i političko-pravnog ustrojstva sveta.
Godine pred nama će pokazati u kojoj meri će kineska vizija međunarodnih odnosa i svetskog poretka, koja, nasuprot diskursu o demokratičnosti, ljudskim pravima i ekonomskom odvajanju od “autokratskih” država, kao ideale naglašava samostalnost država, njihovu ravnopravnost i zajednički prosperitet bez političkih i ideoloških uslovljavanja, uspeti da privuče podršku vlada širom sveta.
Takođe, vreme će pokazati i da li će Kina ostati dosledna principima koje sada zagovara.
izvor RTS
