Kejt je uključila noćno svetlo u studentskom domu. Bilo joj je potrebno otkako je seksualno napadnuta u drugom domu, rekla je.
Njena cimerka ga je ugasila. Uhvatila se panika. Trčala je, a zatim se sklupčala duboko dišući i plačući. Troje zaposlenih su je pratili – da je uteše, pomislila je Kejt.
Umesto toga, prvo su joj bacili lice na tepih, rekla je, vičući da je „OIC“ – „van instruktacione kontrole“. Činilo se kao sat vremena, držali su je, rekla je Kejt, jedan na svakoj ruci, treći joj je držao noge.
Kejt će biti institucionalizovana veći deo svoje adolescencije – dok se ne bi mogla sama odjaviti kao odrasla osoba. Objekat u Juti bio je njena treća stanica u širokoj mreži labavo regulisanih, profitnih stambenih centara za lečenje, programa u divljini i internata, koja je postala poznata kao „industrija problematičnih tinejdžera“.
Istraga Asošijejted presa otkriva da je kompanija poznata po internatima za buntovne, bogate tinejdžere usmerila pogled na drugu demografsku grupu: usvojenu decu. Stručnjaci kažu da usvojena deca, samo 2% američke dece, čine procenjenih 25-40% onih na stambenom lečenju.
Usvojena deca su rekla AP-u da veruju da su upletena u sistem sirotišta u senci gde deca završavaju sa sudbinom koje je usvajanje trebalo da ih poštedi – obećani su im „zauvek domovi“, ali su umesto toga institucionalizovana, neka godinama, u represivnim, a ponekad i zlostavljačkim ustanovama.
Naplaćujući čak 20.000 dolara mesečno, mnoge od ovih ustanova u svojim marketinškim prezentacijama obećavaju lečenje usvojene dece od reaktivnog poremećaja vezanosti, često nazvanog RAD. Oni nude melem za očajne usvojitelje, tvrdeći da su problemi u ponašanju deteta uzrokovani patološkim neuspehom da se povežu sa svojim starateljima i da mogu naučiti da se vežu uz pomoć lečenja na daljinu.
Ali stručnjaci kažu da većina tinejdžera zatvorenih u ovim ustanovama gotovo sigurno nemaju RAD i da ponuđeni tretman ne bi popravio stanje čak i da ga imaju.
AP je intervjuisao desetine polaznika programa i njihovih porodica, bivših zaposlenih, javnih službenika, advokata i stručnjaka, i dobio stotine vladinih i poslovnih dokumenata kako bi ispitao zašto i kako usvojena deca dospevaju u takve ustanove uprkos uznemirujućim rezultatima kompanija.
Policijski izveštaji otkrivaju da deca od čak 9 godina doživljavaju ili svedoče nasilju, haosu, samopovređivanju i seksualnom zlostavljanju unutar ustanova. Usvojenici i usvojitelji rekli su da su deca koja su otišla traumatizovanija nego kada su stigla – ako su, to jest, ikada otišla. Neka su umrla unutar ustanova koje su obećale da će ih čuvati bezbednim.
Deca se pretresaju do svlačenja, redovno se vezuju i kažnjavaju ručnim radom, otkrio je AP. Komunikacija sa spoljnim svetom, uključujući i njihove roditelje, je ograničena i strogo se prati.
Mnogi su rekli da se osećaju kao u zatvoru, osim što nisu osuđeni ni za jedan zločin, nemaju kaznu i nijedan sudija ne nadgleda njihovo zatvaranje. Roditelji obično sami odlučuju da pošalju svoju decu i na koliko dugo.
AP koristi samo Kejtino ime jer ono obično ne identifikuje ljude koji kažu da su žrtve seksualnog napada. Kada je imala 12 godina, kaže, napala ju je druga devojčica usred noći u njenom prvom stambenom centru.
Konačno se sama odjavila sa lečenja pre četiri godine, kada je imala 18 godina, ali i sada plače dok prepričava noć 2017. kada kaže da je bila držana na zemlji, vrišteći „Ne mogu da dišem“ dok joj je slinav curio iz nosa. Na kraju je zaćutala, iscrpljena, rekla je, i puštena je. Otišla je u krevet, bez noćnog svetla.
Živela je na tom mestu još dve godine.
„Stalno smo se plašili“, rekla je.
Kormuta dijagnoza
Usvojena od strane para iz Kentakija, Kejt je čeznula da upozna svoju biološku porodicu i negodovala je zbog njihovog odsustva. Napadala je, ponekad i nasilno. Nikada nije bila u problemu sa zakonom, nije koristila drogu, ali zna da je bila teško dete za vaspitanje.
Borila se sa depresijom, anksioznošću i trihotilomanijom, psihijatrijskim stanjem koje ju je dovelo do toga da čupa kosu.
Kejtini roditelji su tražili odgovore. Kao i mnogi usvojitelji, mislili su da su ih pronašli kada su saznali za RAD.
Dijagnoza je namenjena maloj deci koja su bila toliko zanemarena u ranom životu da se teško vezuju sa starateljima, rekao je Brajan Alen, psiholog koji vodi program mentalnog zdravlja u Centru za zaštitu dece Državnog univerziteta Pensilvanije.
Prvobitno je opisivala efekte zatvaranja u sirotištima u inostranstvu koja su imala toliko nedostatak osoblja da su bebe retko držane na rukama i nisu dobijale nikakvu naklonost, rekao je Alen. Danas, Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja – katalog mentalnih bolesti poznat kao DSM – kaže da se to odnosi na decu koja su postala toliko povučena da ne traže utehu kada su uznemirena ili uplašena. DSM navodi da je dijagnoza izuzetno retka i da se odnosi na decu mlađu od 5 godina – ne na stariju decu koja pate od zanemarivanja kada su mala i loše se ponašaju godinama kasnije.
Simptom/AP