„Da podsetim, sadašnji sistem poštovanja ljudskih prava nastao je davne 1948. godine sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima nakon Drugog svetskog rata i to je bio pravi odgovor na zločine, a posebno na holokaust kada je stradala polovina od ukupnog broja Jevreja, ali su i mnoge druge grupe bile ugrožene, jer Nemci tokom rata nisu uvažavali ljudska prava za sve one koji se nisu uklapali u njihov arijevski model.”

Inače, Bakingem je profesorka političkih studija na Univerzitetu Triniti Vestern sa fokusom na istraživanje zakona o verskim slobodama u Kanadi i na Međunarodnom nivou. Doktorirala je javno pravno na Univerzutetu u Stelenbošu u Južnoj Africi.
Ona podseća da su to počeci i globalne zajednice razvoja međunarodnih obavezujućih dokumenata koji su postavljeni kao svetionik kada je reč o ljudskim pravima, te da su usledili Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, a da je trenutni sistem Saveta za ljudska prava sa sedištem u Ženevi uspostavljen 2002. godine.

Odluka SAD da smanje finansiranje sistema UN doprinela je da ukupni budžet bude smanjen za 30 odsto što je u praksi predstavljalo veliki izazov, te je organizacija bila prinuđena da smanji broj zaposlenih, ukine brojne programe itd. Kako naglašava, suština problema leži i u tome što su se SAD, kao vodeća zemlja u promociji ljudskih prava kroz multilateralni sistem, odlučile da promene svoje prioritete, što je u praksi dalo nekim zemljama dozvolu da rutinski krše osnovna ljudska prava.

„Tako je značajno urušen i temelj multilateralnog sistema, što mogu da posvedočim na osnovu svog iskustva kada veliki broj zemalja tvrdi da veruju u multilateralni sistem, ali ne doprinose, niti se zalažu za održivost tog sistema“, objašnjava ona.

Uz to, kaže i da „nema naznaka da će akcije predsednika Sjedinjenih Država podstaći zemlje da poštuju ljudska prava u svim oblastima, te ističe da će oni uraditi samo ono što je potrebno da zadovolje vladu SAD na bilo koji način.

Upitana kako mladi političari gledaju na ljudska prava, ističe da postoje globalni trendovi ka autoritarizmu.

Kao primer navodi Afriku, gde se izraženo stariji lideri višestruko biraju na državničke funkcije što dovodi do svojevrsne eskalacije autoritarnih režima, a što u praksi znači kršenje ljudskih prava. Problem je, kako kaže, da se to kršenje više i ne sakriva, niti zataškava, već se postupa javno i otvoreno potkopava globalni sistem ljudskih prava, “što se vidi u slučajevima i Afrike i Latinske Amerike”.

Na pitanje da li aktuelni politički tokovi instrumentalizuju religiju zarad ostvarivanja političkih ciljeva, “Simptomova” sagovornica navodi da je indijski premijer Narendra Modi najbolji primer kreiranja političke koristi preko hinduističkog pristupa uz slogan da “samo hindu može biti dobar Indijac”, a što je u praksi dovelo do potiskivanja drugih verskih manjina poput hrišćana i muslimana.

„SAD su još jedan primer gde ljudi pišu knjige o tome kako je hrišćanski nacionalizam dobra stvar“, navodi ona i dodaje da nije iznenađena da vlasti zloupotrebljavaju dominantne religije u određenim zemljama zarad političke podrške, a na štetu verskih manjina.

Upitana da li je savremeno društvo zapravo generalno izgubilo interesovanje o ljudskim pravima i njihovom poštovanju, tako prihvatajući svojevrstan podređeni položaj, ona ističe da već postoje ljudi koji smatraju da će se suočiti sa negativnim posledicama ukoliko se zalažu za ljudska prava, te da se mogu suočiti sa stvarnom represijom od strane vlade ili suptilnom diskriminacijom gde se npr. ne dobijaju unapređenja “zato što se smatra da ste kritični”.

„S druge strane, dok radim u sistemu za ljudska prava u Ženevi, vidim mnogo ljudi koji se zalažu za ljudska prava u tom okruženju, gde dolaze, razgovaraju, govore o tome šta se dešava u njihovim zemljama i veoma su zabrinuti za svoja ljudska prava i za budućnost ljudskih prava u svetu. Dakle, postoje neki hrabri ljudi koji se zalažu za ljudska prava, ali mislim da se mnogi ljudi konformišu jer su zabrinuti zbog posledica po sebe, svoje porodice“, objašnjava ona.

Kao primer navodi jednog reportera iz Kanade koji je s njom kontaktirao jer je želeo da napiše priču o Nigeriji i da razgovara sa nekim nigerijskim imigrantima u Kanadi o tome kakva je situacija u Nigeriji, ali nije mogao da dobije nijednog koji živi u Kanadi da razgovara sa njim jer su bili zabrinuti za svoje porodice u Nigeriji ako bi progovorili.

„A kada govorimo o Nigeriji, svedoci smo progona hrišćana. Situacija u Nigeriji je najpoznatija od mnogo šire situacije koja se dešava u Zapadnoj Africi. Dakle, zemlje poput Malija, Nigera, Burkine Faso, sve one doživljavaju nasilni islamski ekstremizam gde pokušavaju da preuzmu delove od ovih zemalja i prošire svoj uticaj. To ne znači da su svi muslimani ekstremisti u ovim oblastima, već da ekstremisti osvajaju teritoriju i vide da im njihov nasilni ekstremizam koristi. Veoma je teško vladama u tom regionu da se bore protiv toga na pozitivan način. Nigerija trenutno ima muslimanskog predsednika. To ne znači nužno da on podržava ekstremizam, ali ako mu se javno suprotstavi, to može imati političke posledice po njega. Kada shvatimo da je ovo čitav regionalni problem, bilo bi veoma korisno kada bi se zemlje u tom regionu mogle okupiti da razviju zajednički odgovor, međutim, ne govore istim jezikom, nemaju istu versku istoriju i mislim da im je teško da sarađuju u borbi protiv ovog zajedničkog neprijatelja – ekstremizma“, objašnjava ona.

Upitana šta bi religija trebalo da uradi u savremenom sistemu, kako bi se repozicionirala i postala svojevrstan korektor i da li bi uopšte mogla da preuzme tu ulogu, podseća na crkvu u Južnoj Africi koja se javno usprotivila aparthejdu.

„Biskup Dezmond Tutu je predvodio mirne demonstracije, noseći svoje biskupske odore, znate, on je veoma javno u ime crkve govorio protiv značajnog kršenja ljudskih prava. Ponovo, postoje posledice za crkve ili bilo koju drugu versku instituciju koja to radi, zalažući se za ranjive i obespravljene, ali je dugo bila uloga hrišćanske crkve da to radi i mislim da je važno da to rade, ali to moraju da rade na način koji je nenasilan, odnosno pozitivan i usmeren ka rešenjima. Važno je da verske zajednice pokažu dobro koje čine u društvu. One treba da govore u ime siromašnih jer brinu o siromašnima“, naglašava.

Ističe da često ljudi ne znaju kakav dobar posao crkve rade, pa je važno da to učine javnijim.

„Mislim da je takođe korisno kada religije mogu imati međuverski dijalog i sarađivati kao religije u društvu i gde mogu pronaći neki zajednički jezik, ne teološki, već u smislu javnog dobra, onoga što je dobro za društvo“, zaključuje sagovornica.

Simptom/M. A.