Ali njegova politička „alhemija“ u vezi sa ekonomijom počinje da se raspada.
Trampovo predsedništvo postaje nestabilno dok pokazuje svoj luksuzni život „sunčanog kralja“ i opsesivno gradi, bukvalno, svoju ličnu ostavštinu kroz projekate samohvale poput balske sale u Beloj kući, dok istovremeno zaboravlja na predizborno obećanje da će Amerika ponovo postati pristupačna za obične ljude.
Tramp sve više deluje kao da nije svestan talasa ekonomske nesigurnosti koji preplavljuje zemlju, a koji pogađa mnoge birače koje je osvojio u dve predsedničke pobede, dok je transformisao Republikansku partiju iz ukočenih korena „kantri kluba“ u mašinu za radničke glasove.
Možda je ovo zlatno doba za dekor Bele kuće, ali nova era prosperiteta koju je Tramp obećao za 2024. i dalje izmiče.
Niz nedavnih anketa pokazuje dubok pesimizam među Amerikancima u vezi sa trenutnim stanjem ekonomije i njenim izgledima.
Ali Tramp ne želi da zna za to. „Ekonomija je moja oblast. I imamo najveću ekonomiju u istoriji,“ rekao je ove nedelje za Fox News. Delovao je iritirano kada su ga suočili sa pitanjima o visokim troškovima hrane i stanovanja.
Ovaj povlačenje u pozlaćeni mehur nije moglo je da dođe u lošijem političkom trenutku. Njegovi rejting pada. Epstin skandal se ponovo vraća da ga proganja, a iznenada je otkrio novu hit-temu „pristupačnosti“ nakon što su demokrate pobedile na guvernerskim izborima u Virdžiniji i Nju Džerziju sa populističkim ekonomskim obećanjima.
Kako pokušava da izbegne status „lame-duck“ (hromog) predsednika, Tramp očajnički mora da ponovo pronađe svoj dodir sa običnim ekonomskim pitanjima. Ako ne uspe, izbori za Kongres sledeće godine mogli bi biti teški za republikance.
Izbledela mistika
Trampova početna prednost u ekonomiji na izborima bila je pametna kombinacija brendiranja, političkog šestog čula za nezadovoljstvo koje je ključalo u osiromašenim industrijskim regionima 2015. godine i njegove sopstvene mistike kao veštog pregovarača.
Kritičari su ga u poslednje vreme ismevali zbog navodnog nedostatka empatije prema građanima koji se ekonomski muče.
Ali on nikada nije bio političar tipa Bila Klintona koji „oseća vašu bol“. Umesto toga, Tramp je pojačavao glas birača koji su verovali da su platili cenu globalizacije i politika slobodne trgovine koje su obogatile establišment.
Možda je bio bogat – ali nikada nije bio deo kluba. Kao i njegova baza, znao je kako je osećati se izopćeno: decenijama su ga elitni društveni krugovi odbacivali, smatrajući ga vulgarnim i novopečenim bogatašem.
Tramp je imao i nešto drugo – mitologiju uspeha. Njegova pojava u emisiji NBC-a „The Apprentice“ stvarala je sliku samostalno stvorenog poslovnog tajkuna. Ako je on uspeo da se obogati, zašto ne bi i drugi?
Učesnici Trampovih skupova često su to navodili kao razlog za glasanje za njega, čak iako njegova istorija poslovnih problema i skoro bankrotstva govori sumnjiviju priču o njegovoj efikasnosti kao tajkuna.
Tokom kampanje 2024. godine, Tramp je koristio prednost lepih sećanja na ekonomiju iz njegovog prvog mandata pre pandemije. Takođe je bilo lako kritikovati Bajdenovu administraciju zbog meseci negiranja inflacije i neuspeha demokratske kandidatkinje Kamale Haris da jasno predstavi svoj ubedljiv apel prema srednjoj klasi. Tramp se pojavio u kecelji i radio na na fritezi za prženje pomfrita u Mekdonaldsu u Pensilvaniji, jačajući svoj kredibilitet čoveka iz naroda.
Ne bi bilo tačno reći da Tramp ništa nije preduzeo da se pozabavi troškovima koje osećaju radnici Amerikanci.
Cela njegova ekonomska politika, uključujući povećanje tarifa na gotovo sve zemlje sveta, ima cilj da oživi slavne dane industrijske ekonomije 20. veka.
„Ako razmislite o svom rodnom gradu u saveznoj državi u kojoj ste odrasli, Main Street danas izgleda veoma drugačije nego pre mnogo godina. A predsednik Tramp želi da Ameriku ponovo učini supermoći u proizvodnji širom sveta“, rekla je portparolka Bele kuće Karolajne Levit u martu.
Bele kuća tvrdi da su ogromni poreski rezovi iz Trampovog „jednog velikog lepog zakona“ stavili više novca u džepove većine Amerikanaca, čak i ako su najbogatiji profitirali najviše. Navodi se da će i program smanjenja regulativa i ukidanja rasipnog trošenja imati isti efekat.
Kriza sa kafom kao simbol problema
Dokazi sve više ukazuju da Trampove politike pogoršavaju krizu pristupačnosti. Njegove tarife podižu cenu robe za Amerikance.
Morao je da obeća masivne pomoći poljoprivrednicima pogođenim njegovom trgovinskom politikom. Njegova nova ideja su jednokratna plaćanja od 2.000 dolara Amerikanaca, finansirana iz državnog budžeta napunjenog prihodima od tarifa.
Ovo zvuči kao lep potez, ali može da se obije o glavu izazivanjem inflacije i teško da je dugoročno rešenje za milione Amerikanaca koji balansiraju račune i štedljivo troše na osnovne stvari, a sada se suočavaju i sa strahom da će im AI preuzeti poslove.
Administracija je implicitno priznala da njene politike otežavaju život radnim Amerikancima kada su Tramp i ministar finansija Skot Besent ove nedelje obećali brzu olakšicu po pitanju tarifa na osnovne proizvode kao što su kafa i voće.
„Kafu, smanjićemo neke tarife. Dobićemo malo kafe unutra. Sve ovo ćemo rešiti vrlo brzo, vrlo lako. To je hirurški precizno. Prelepo je gledati,“ rekao je Tramp na Foxu.
Ali on je delimično kriv za skok cene šolje kafe, pošto je nametnuo 50 odsto tarifa glavnom proizvođaču Brazilu jer je ta zemlja procesuirala njegovog prijatelja, bivšeg predsednika Žaira Bolsonara, zbog mešanja u izbore.
Ako je ikada postojao primer kako opsesije jednog predsednika pogoršavaju život njegovih građana, ovo je bio taj slučaj.
Kada sve drugo zakaže, ostaje negiranje. Tramp je na Foxu sugerisao da su ankete koje ističu zabrinutost zbog ekonomije lažne. Na „60 Minutes“ ovog meseca rekao je: „Nemamo inflaciju“ i „Cene hrane idu naniže.“
Stopa inflacije iznosi 3,0 odsto, znatno niže nego u vrhunskim periodima administracije Bajdena. Ali u političkoj raspravi se često zaboravlja da cene zapravo ne opadaju, samo je brzina njihovog rasta usporena. To je jedna jednačina koju svaki kupac razume, čak i ako predsednik ne razume.
Jaz između stvarnog iskustva ljudi sa ekonomijom i njegovog sunčanog prikaza stanja zemlje pokazuje kako Tramp, političar koji najbolje funkcioniše kada ima neprijatelja kog napada, nema vokabular za empatiju. On je prodavac, promoter, ili, kako bi rekli kritičari, prevarant koji živi od hiperbole.
Tramp nije jedini predsednik koji se muči da artikuliše pozitivnu ekonomsku poruku u teškim vremenima.
Tokom debatne kampanje 1992. predsednik Džordž H. V. Buš je uhvaćen kako gleda na sat dok se Klinton povezao sa biračima kroz njihove ekonomske probleme, stvarajući trenutnu metaforu ravnodušnosti. Tokom kampanje 2012, Obamini savetnici su se borili da pronađu balans između proslave oporavka od Velike recesije i nepojavljivanja kao da ne primećuju nerešene probleme mnogih birača koji to nisu osetili.
Trampovo ponašanje tokom zatvaranja vlade dodatno je otežalo njegov slučaj – na primer, kada je tražio od Vrhovnog suda da zaustavi isplate vaučera za hranu više od 40 miliona Amerikanaca, dajući demokratama lak politički adut. Njegova ravnodušnost prema rastućim premijama zdravstvenog osiguranja takođe ne pomaže mnogo.
Trampovi savetnici znaju da on ima problem. Razmatraju da li bi trebalo da krene na turneju po zemlji kako bi držao govore fokusirane na ekonomiju. Ovo sledi nakon poziva nekih republikanaca, poput predstavnice Džordžije Mardžori Tejlor Grine, da se Tramp fokusira na ekonomsku politiku „America First“ nakon meseci provedenih u pokušaju da osvoji Nobelovu nagradu za mir.
Bolja opcija možda jeste da samo drži mitinge. Oni bi mu mogli bar delimično povratiti politički šarm i obnoviti vezu sa biračima. Mitinge je Tramp koristio gotovo kao velike fokus grupe, testirajući reakcije publike.
Takvu vrstu političke inteligencije nema u Beloj kući, okružen laskavim pomoćnicima, konzervativnim medijima i kabinetom milionera i milijardera. Tramp se druži na terasi svog kluba Mar-a-Lago, ali visoke članarine ga čine retkim mestom za obične radnike.
Predsednici često dobijaju previše zasluga kada ekonomija cveta, a premalo kada propada. Ali bilo koji produženi ekonomski pad u narednim mesecima mogao bi osuditi republikance na izborima za Kongres 2026.
Demokratski kandidati su pokazali put svojim kolegama u Virdžiniji i Nju Džerziju kroz teme ekonomije za radničku klasu i umirujući progresivne kulturne retorike.
Simptom/Danas