Trampova administracija ukinula je 29.oktobra sankcije Miloradu Dodiku, nacionalističkom bivšem lideru srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini — Republike Srpske.
Samo dve nedelje ranije, 17. oktobra, američko Ministarstvo finansija ukinulo je sankcije i četvorici njegovih bliskih saradnika, podseća se.
Sjedinjene Države su Dodika uvele na crnu listu još 2017. godine, nakon što je organizovao referendum kojim se formalno obeležavalo osnivanje tzv. „Republike Srpske“ 1992. godine.
Taj potez bio je jasan znak podrške ratnim ciljevima Srbije tokom sukoba u Bosni — i direktno kršenje Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji je okončao rat i uspostavio krhki sistem zajedničke vlasti među tri konstitutivna naroda.
Dejtonski sporazum je više puta bio na ivici raspada, najčešće upravo zbog Dodikove secesionističke politike. Sada, ukidanjem sankcija, Trampova administracija je ojačala iste one snage koje Vladimir Putin nastoji da iskoristi kako bi srušio mir uspostavljen u Dejtonu i oslabio Evropu iznutra.
Dodikova veza s Moskvom datira još od njegovog izbora za premijera Republike Srpske 2006. godine.
U to vreme, SAD su pažnju već usmerile na ratove u Avganistanu i Iraku, dok je NATO predao mirovnu misiju manjoj i opreznijoj snazi Evropske unije. Poslednji visoki predstavnik sa stvarnom moći, Pedi Ešdaun, otišao je krajem 2005. godine, a njegovi naslednici su oklevali da koriste tzv. Bonska ovlašćenja za smenu destruktivnih političara ili nametanje zakona.
U Briselu je fokus prešao sa reforme Bosne na kontrolu migracija.
Takva pasivnost omogućila je Dodiku da testira granice Dejtona i potisne međunarodni nadzor. Putin je to prepoznao i Dodika učinio svojim ključnim saveznikom na Balkanu.
Dodik je ubrzo postao stalni gost Kremlja, gde ga je Putin tretirao kao državnika, a ne regionalnog političara.
Ruski mediji su mu pružali veliku pažnju, dok su pravoslavne crkvene vođe davale legitimitet njegovom nacionalističkom narativu.
Gasprom, ruske banke i kompanije počele su da ulažu u Republiku Srpsku, jačajući Dodikovu moć, ali i zavisnost bosanskih Srba od Moskve.
Rusija ga je istovremeno štitila od međunarodne odgovornosti. Godine 2021. Moskva je izdejstvovala da se iz rezolucije Saveta bezbednosti UN o produženju mandata misije EUFOR uklone sve reference na Kancelariju visokog predstavnika (OHR), čime je oslabila njen autoritet da sprovodi Dejton.
Time je efektivno razdvojila civilni i vojni nadzor, što je smanjilo sposobnost Zapada da obuzda one koji prete stabilnosti Bosne.
U isto vreme, Rusija je koristila regionalnu politiku da produbi svoj uticaj. Bosna je postala koristan instrument za Moskvu da zadrži Srbiju u svojoj orbiti i spreči njen stvarni napredak ka Evropskoj uniji.
Srbija je otvorila pregovore o članstvu u EU 2014. godine, godinu dana nakon što je Hrvatska pristupila Uniji, ali oni praktično nisu napredovali.
Takvo stanje odgovara i Putinu i Dodiku — jer omogućava Dodiku da gura narativ o „Velikoj Srbiji“, isti onaj koji je izazvao rat 1992. godine.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne može u potpunosti odbaciti taj narativ, jer bi time narušio svoju podršku nacionalista, ali ga ne može ni otvoreno prihvatiti bez ugrožavanja evropskih ambicija — a upravo ta dvosmislenost daje Rusiji polugu uticaja.
Još jedan važan saveznik Moskve u EU je mađarski premijer Viktor Orban, koji je više puta blokirao ili odlagao uvođenje evropskih sankcija protiv Dodika, čime ga je zaštitio od zajedničkog pritiska Zapada.
Ta Orbanova obstrukcija omogućila je Kremlju da produbi svoj uticaj unutar same EU, potkopavajući evropsko jedinstvo po pitanju Bosne i razotkrivajući ranjivost Unije.
Rusija je u početku bila branilac Bosne. Tokom devedesetih godina bila je ključni član Kontakt grupe, zajedno sa Britanijom, Francuskom, Nemačkom, Italijom i Sjedinjenim Državama, koja je radila na pronalaženju rešenja za rat u Bosni.
Nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, Rusija je poslala oko 1.200 vojnika u NATO-ovu implementacionu misiju (IFOR), a kasnije i u Stabilizacionu silu (SFOR).
Njihov zadatak bio je da patroliraju centralnom Bosnom, obezbeđuju skladišta oružja i, često uz tenzije, sarađuju sa NATO saveznicima. Bio je to jedan od retkih trenutaka iskrene posleratne saradnje između Moskve i Zapada.
Odluka Trampove administracije da ukine sankcije Miloradu Dodiku sada ispunjava ključni cilj Putinove strategije — razbijanje zapadnog poretka.
Bosna možda više nije u središtu svetskih vesti, ali ako Evropa nastavi da je ignoriše, uskoro će ponovo biti, upozorava se u analizi. Njeno urušavanje bi destabilizovalo ceo kontinent i oslabilo evropske napore da se suprotstavi ruskoj agresiji.
Ako Evropa zaista želi da odbrani front u Ukrajini, mora istovremeno odbraniti mir u Bosni i pokazati da još uvek može samostalno oblikovati stabilnost na sopstvenom tlu.
Trampova odluka da ukine sankcije, čini se, nije bila rezultat promišljene politike prema Bosni, već posledica lobiranja Dodikovih ljudi, koji su angažovali više Trampovih bivših saradnika.
Među njima je i Rod Blagojević, bivši guverner Ilinoisa, kome je Tramp 2020. godine ublažio kaznu zatvora, a zatim ga pomilovao 2025. godine. Blagojević, sin srpskih imigranata, prikazao je sankcije protiv Dodika kao politički progon.
Za Dodika, ukidanje sankcija predstavlja ličnu i političku rehabilitaciju — potvrdu onoga što on naziva „velikom nepravdom prema srpskom narodu“.
Još važnije, to mu omogućava da učvrsti vlast. U avgustu je Centralna izborna komisija BiH poništila njegov mandat, ali Trampov potez sada vraća Dodiku političku moć, jačajući njegovu poziciju u okviru institucija Republike Srpske.
Mehanizmi odgovornosti već slabe. Ovih dana Državno tužilaštvo BiH suspendovalo je istragu protiv Dodika i dvojice drugih funkcionera Republike Srpske zbog optužbi za „napad na ustavni poredak“ — odluku koja, bez obzira na motive, pokazuje koliko su državne institucije postale nevoljne da ga izazovu.
Dodik će sada verovatno pojačati napore da destabilizuje Bosnu.
Može pokušati da se udruži sa hrvatskim političarima u cilju stvaranja posebnog hrvatskog entiteta, čime bi dodatno razbio Dejtonski sporazum.
Alternativno, mogao bi se još otvorenije fokusirati na secesionistički projekat Republike Srpske.
U oba slučaja, ishod je isti: pobeda za Putina, a gubitak za Bosnu i Evropsku uniju.
Simptom/Danas
