On navodi i da „ulica“ služi za pritisak na vlast, da se nateraju da prihvate neke stvari i učine ustupke.

„Na ulici se vlast ne menja. Posebno ne vlast koja ima ogromnu silu kroz svoju policiju, svoje kriminalce batinaše i huligane, koja ima neograničena finansijska sredstva i koja kontroliše 80% medija, odnosno informacija. Da bi protesti bili uspešni u njima se mora istrajati. Ne može se posle trećeg reći – evo već treći put šetamo i ništa. U Tel Avivu je 100.000 ljudi svake subote bilo na ulici više od godinu dana protiveći se promenama nadležnosti Ustavnog suda. I na kraju su pobedili.

Kako se može verovati vlastima da će popraviti izborne uslove kad to do sad nisu učinili?

 

 “Nikako. Zato zahtevamo da u radnu grupu oko promena izbornih uslova uđu predstavnici misije ODIHR-a i predstavnici Evropskog parlamenta. Bez njih nikakvih promena niti primene preporuka ODIHR-a neće biti.”

Uprkos snažnom protivljenju građana, deluje da vlast ne odustaje od projekta „Jadar“, štaviše, predsednik je „krenuo u narod“ kako bi razgovarao o iskopavanju litijuma. Može li im se verovati?

“Ne može, ali to nije bitno. Bitno je da se litijum u Srbiji neće kopati jer je bar četiri puta više ljudi protiv nego za. I može Vučić da priča šta hoće, mogu Nemci koliko hoće da govore da kod njih ne može, ali u Srbiji mora, mogu i Amerikanci i Rusi da podržavaju vađenje litijuma koliko god hoće – srpski narod i građani Srbije neće litijum i tačka. Vučić je navikao i Nemce i Francuze, i Amerikance i Ruse, i Kineze i Turke da je Srbija kolonija svake od ovih zemalja jer on ispunjava sve što oni traže. E pa, više neće moći. Era Vučića i kolonizacije Srbije se približava kraju.”

Vlast tvrdi da neće raditi ništa što bi ugrozilo život ljudi?

“Da je tako naterali bi recimo Ziđin da prestane da truje Borane. Posle promene vlasti donećemo dva zakona. Prvi, da nema izvoza ruda iz Srbije. I drugi, da se svim kompanijama koje svojim radom ugrožavaju zdravlje ljudi daje rok u kome moraju da obezbede poštovanje zakonskih normi kako se to više ne bi dešavalo. Ukoliko to ne urade imovina će biti podržavljena uz isplatu realne nadoknade, jer država ne može da dozvoli da bilo ko ugrožava zdravlje njenih građana. Nećete verovati kako će se brzo rešiti problemi koji sada deluju nerešivi…”

Kako vi kao predsednik jedne proevropske stranke vidite ulogu Evropske unije u ovom procesu? Može li odluka o iskopavanju litijuma da ubrza proces pridruživanja Srbije ovoj zajednici?

“Odnos Evropske unije ili bar jednog njenog dela je u ovom slučaju licemeran. Ne može kod nas, ali može i mora kod vas?! I to je, kako kažu, deo zelene energetske tranzicije Evrope. Kod vas da bude zeleno, a kod nas crno? Sramota. Ali ovo nije jedina takva situacija. Svestan sam da smo napravili mnogo grešaka poslednjih decenija i ne bežim od naše odgovornosti i to javno govorim. Ali sam isto tako svestan i neću da ćutim da su grešile i EU i Amerika. Kršenje sopstvenih pravila, bombardovanje Srbije, nedovoljna podrška Đinđiću, decenijska podrška Vučiću… Sve su to razlozi što je Srbija danas daleko od Evrope, što sasvim jasno odgovara Vučiću. Očigledno i nekima u Evropskoj uniji.”

Imate li utisak da su nas EU i Zapad napustili?

“Svaka zemlja na svetu gleda svoje interese i to je normalno. Normalno bi bilo da i mi imamo vlast koja gleda naše državne i nacionalne interese. Na žalost, to kod nas nije slučaj i to je naš problem, a ne problem EU. U samoj EU je jako puno političara koji žele da Srbija bude deo evropske porodice naroda i u njima imamo velike saveznike.”

Vrlo oštro reagujete na izjave nekih stranih zvaničnika i ambasadora, posebno ambasadora Kristofera Hila. Primetno je da niko iz SSP nije bio na prijemu 4. jula povodom dana nezavisnosti SAD, na koji dolaze mnogi ljudi iz javnog života. Niste bili pozvani ili niste mogli da dođete?

“Ni jedno, ni drugo. Pozvani smo, ali nismo prisustvovali. Nismo se krili, niti smo glumili da smo morali „tetki da odnesemo lek“. Uputio sam zvaničan dopis ambasadoru Hilu u kome sam čestitao praznik američkom narodu i rekao da ne možemo da prisustvujemo iz dva razloga. Prvi, pojedini američki funkcioneri i on lično daju ogromnu podršku organizovanoj kriminalnoj grupi na čelu s Aleksandrom Vučićem koja upravlja Srbijom. Drugi, na pomenuti događaj dolaze i ljudi koji rade na Pinku, u Kuriru i mi iz SSP ne možemo biti gosti na istom događaju gde su gosti i ljudi koji uništavaju živote svima onima koji ne podržavaju Vučićev režim.”

Vi, kao i brojni drugi predstavnici opozicije, optuženi ste da ste „doveli Rio Tinto u Srbiju“. Osećate li se odgovornim za to i kako gledate na te optužbe?

“Budalaština. Postavljaju se dva logična pitanja. Ako je Rio Tinto dobio dozvole za eksploataciju pre dolaska na vlast SNS zašto ih ne pokaže, zašto nije počeo da kopa? Da ne govorimo o besmislenosti činjenice da Vučić tvrdi da je Rio Tinto ogromna, istorijska šansa za Srbiju, a onda napada one koji su ga kao doveli. Pa valjda bi, ako smo ga mi doveli, a nismo, trebalo da nas hvale, a ne napadaju? Relno su se pogubili u ovom i ne znaju šta šta više i koga lažu.”

Kako komentarišete izveštaje kineskih i ruskih obaveštajnih službi kako strani faktor radi na nasilnoj smeni režima i tvrdnje Vučića, Jorgovanke Tabaković da milijarde evra ulaze u Srbiju da bi se to desilo?

“Ruske obaveštajne službe tvrde da Amerika organizuje nasilnu smenu Vučića, Amerikanci pričaju da Rusi žele da destabilizuju Vučićev režim, a Kinezi tvrde isto što govore i Rusi i Amerikanci. Vučić kaže da su stigle milijarde za njegovu smenu, ali ne kaže od koga. A u stvari, što reče Saša Paunović, Vučića hoće da smeni srpski narod jer mu je dosta kolonizacije Srbije i izdaje nacionalnih i državnih interesa. I tu težnju, posle ove katastrofe s litijumom, niko ne može da zaustavi.”

Imate li komunikaciju sa strankama opozicije koje su učestvovale na junskim izborima? Je li moguća saradnja između vas u budućnosti?

“Saradnja unutar opozicije je ne samo moguća, nego i obavezna. Od prvog dana povratka u politiku zalagao sam se za jedinstvo opozicije i pravljenje širokog fronta za borbu protiv režima. Samo izbori koji će biti održani u referendumskoj atmosferi mogu dovesti do promena.”

Šta nam govori to što su stanovnici Malog Zvornika tokom boravka predsednika Srbije više govorili o svojim egzistencijalnim problemima, a ne o projektu „Jadar“?

“Stanovnici Malog Zvornika su glasno rekli da je car go. Od priznanja da se organizovalo dovođenje birača do realne slike ljudi koji ne žive u zlatnom dobu, već u zemlji koja je po svemu osim po cenama na začelju Evrope. Zato prave teme nisu visoka politika već recimo činjenica da kilogram paradajza na Kalenić pijaci košta 250 do 400 dinara. Koliko juče poljoprivrednici u Leskovcu su bacali svoj paradajz u reku jer nisu hteli da ga daju za 30 dinara. Kad budemo pričali o tome kako da sprečimo da se neko bogati na radu seljaka pljačkajući i njih i stanovnike gradova, a ne o Vučićevoj hiljaditoj laži ili o tome ko s kim ne priča unutar opozicije, imaćemo mnogo veću šansu da od ludnice u kojoj živimo napravimo normalnu zemlju za život.”

Nova