Kad god neka politička ličnost poseti Tripoli, premijer Abdulhamid Dbeibeh iz međunarodno priznate libijske vlade obećava zapanjujući finansijski paket između 65 i 70 milijardi dolara za ulaganje u projekte „spremne za početak“.

Kako libijska borba za post-Gadafijevu sukcesiju ulazi u svoju četrnaestu godinu, međunarodni mirovni napori ostaju osuđeni na propast, sve dok ne uspeju da se pozabave osnovnim uzrocima problema zemlje: manjkavim ekonomskim institucijama i nedostatkom društvenog ugovora. Ekonomske strukture uspostavljene tokom Gadafijevog perioda namerno su uključivale neefikasnosti, viškove zaposlenih i nedostatak transparentnosti. Ne samo da je ovaj sistem preživeo nereformisan, već je, paradoksalno, nastali politički vakuum nakon Gadafijevog svrgavanja pomogao da se on još više učvrsti. Koristeći ovaj vakuum nadzora i ograđeni od strane međunarodnih kreatora politike, različiti ekonomski subjekti sada se mogu smatrati polusuverenim institucijama, verovatno kritičnijim za rešavanje pokretača sukoba čak i od konkurentskih političkih frakcija. Put napred, stoga, zahteva razvoj dubokog razumevanja ovih struktura. Međunarodna zajednica treba da se okrene ka ekonomski usmerenom pristupu mirotvorstvu.

General Kalifa Haftar — Gadafijev nekadašnji saučesnik puča koji se vratio u Libiju, ponudio je (na veoma zahtevan način) da predvodi revolucionarne snage. Dakle, njegovi sinovi su trebali da ostanu „unutar šatora“ dok se problemi sa komandom ne reše. Ali otpor generalu — koji je tada bio najpoznatiji u Libiji po zločinima protiv sopstvenog naroda tokom rata u Čadu 1980-ih — brzo je rastao. Kao i prema njegovim sinovima, koji su razbesneli one u operativnoj sali odbijajući da pomognu. Umesto toga, agresivno su pokazivali svoju nekažnjivost, provodeći ceo dan pretražujući internet na nebezbednim računarima. Sve dok se jednog dana osmeh nije proširio oko tih istih revolucionara. Dobili su dozvolu da izbace Haftare.

Usred haosa pada Tripolija u oktobru 2012. godine, ranjen je pokušavajući da upadne u banku Al-Aman.

Skoro 15 godina kasnije, taj namrgođeni mladi gangster Sadam Haftar je brigadni general, načelnik štaba kopnenih snaga Libijskih arapskih oružanih snaga (LAAF).

Kao i većina priča o uspehu moderne arapske politike ali Sadamov iznenađujući uspon je duboko ukorenjen u nepotizmu. Iako nikada nije prošao nikakvu pravu vojnu ili oficirsku obuku, bio je ključni poručnik u krvavoj borbi za vlast svog oca. Naizmenično je bio diplomata, brutalni suzbijač neistomišljenika i nadgledao izuzetno unosnu multinacionalnu poslovnu operaciju koja švercuje sve, od otpadnog metala do ljudi.

Zato ga, uprkos tome što nikada nije završio školu, nema vidljive znake političke harizme ali ima politički set alata ograničen na otvoreno nasilje, sada podržava niz regionalnih i međunarodnih sila da bude lider Libije.

Karama Kid
Nakon što ga je revolucija neceremonijalno odbila, general Haftar je napustio Libiju, vrativši se u Bengazi tek 2014. godine. Snimajući amaterski video iz vojne baze, pokrenuo je „operaciju Dostojanstvo“ (Karama na arapskom) – operaciju pažljivo osmišljenu da izgleda kao lokalna borba protiv islamističkog ekstremizma. Kada je zapravo bila multinacionalna operacija za vraćanje haotične revolucionarne republike Libije u stanje vojnog autoritarizma.

Usledile su godine neurednog, destruktivnog, urbanog ratovanja pre nego što je Haftar osvojio Bengazi od trošnog saveza revolucionara, islamista, ekstremista i siromašnih mladića koji su jednostavno završili na pogrešnoj strani njegovog sukoba. Uprkos tome što je prvobitno tvrdio da će se povući nakon što „oslobodi“ Bengazi, Haftarova multinacionalna koalicija je, očekivano, nastavila da preuzima ostatak istočne Libije, nasilno pokoravajući grad Dernu kroz niz vazdušnih udara iz inostranstva i gušeću opsadu.

Haftar je postepeno zamenio oružje za zlato i osvojio unosan libijski naftni polumesec, a na kraju i velike delove južne Libije, obećavajući ključnim plemenima ugled i bogatstvo ako postanu lokalni nosioci franšize vojnog poduhvata koji je sada predstavio kao nacionalni projekat

Nezaposlenost mladih u Libiji je i dalje dugogodišnji socioekonomski izazov sa kojim se nacija suočava. Od 2011. godine, Libija je godinama prošla kroz političku nestabilnost, što je narušilo sposobnost zemlje da obezbedi mogućnosti zapošljavanja svojim mladima.

Nezaposlenost mladih u zemlji je značajan i uporan problem, sa stopama među najvišim u svetu. Oko 51% libijske omladine (1,1 milion) je nezaposleno. Posledice ove krize nezaposlenosti su duboke, doprinoseći društvenim nemirima, povećanoj stopi kriminala i povećanom riziku od političke nestabilnosti.

Faktori koji doprinose

Trajni građanski nemiri u Libiji od 2011. godine nastavljaju da remete ekonomske aktivnosti zemlje i odvraćaju strane investicije. Ova nestabilnost potkopava razvoj tržišta rada i dugoročnu finansijsku stabilnost u Libiji. Štaviše, Libija napreduje zahvaljujući ključnim sektorima poput nafte i gasa. Ova područja nisu radno intenzivna, što pruža ograničene mogućnosti zapošljavanja.

Obrazovanje je takođe još jedan faktor koji doprinosi nezaposlenosti mladih u Libiji. Iako libijske škole često pokazuju visoke stope upisa, libijski obrazovni sistem ne uspeva da učenicima pruži veštine potrebne tržištu rada. Približno 160.000 dece i 5.600 nastavnika hitno zahtevaju podršku u pogledu pristupa obrazovanju odgovarajućeg kvaliteta. Finansijska ograničenja takođe ograničavaju pristup obrazovanju, posebno za ranjivo libijsko stanovništvo.

Simptom/Africareport/AllMayalla/Borgenmagasine.com